Ali, deca su sada groznija

Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme. Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kako ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – slabi i jaki. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce. Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko predje, kad pogrešmo odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.

Marija Jovanović, „Idi, vreme je“

I najmanji cin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogacuju

Jedna neobicna ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uci nas da i najmanji cin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogacuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moc slabi i osiromashuje. To su znali i o tome nas ucili Indijci, grcki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika cija su dela prezivljavala epohe u kojima su ziveli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Mozete da se slozite s Hristom ili s Platonom, sa Shilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uci nas da nisu ni moc ni bogatstvo ono sto nas cini srecnim vec samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosecanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lisavanje, ali nije: to je obogacivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

Herman Hese „Umetnost dokolice“

Ljubav je cin vere

Treba shvatiti da nas svako gubljenje vere cini slabijim i da povecana slabost vodi do novog gubitka vere, i tako dalje u zacaranom krugu. Zatim, covek treba da spozna i to da se, iako u svesti nosi strah da nece biti voljen, stvarni, mada obicno nesvestan strah, je strah od toga da sami volimo. Voleti znaci obavezati se bez garancije, potpuno se prepustiti nadi da ce naša ljubav proizvesti ljubav voljene osobe. Ljubav je cin vere i ko god ima slabu veru, slaba mu je i ljubav.

Erich Fromm – Umece ljubavi

People I respect ~ Charles Barkley

Charles Barkley
… I Bog stvori eBay …

Pre 10+ godina, kada sam se i ja bavio sportom koliko god sam ozbiljno to mogao, i kada su igrali ljude koje i dan danas smatram sportskim uzorima, vecina mojih vrsnjaka je imala razne vrste memorabilija svojih idola… Ja nisam… Para nije bilo, a kada bi ih i bilo, postojali su prioriteti i ovakve stvari nisu mogle doci na red… Zato danas, kada pogledam fioke i ormare, sem par knjiga i svesaka nemam bas mnogo stvari koje bi me podsecale na taj period… Mozda i najlepsi u mom zivotu, uprkos silnim problemima…
Kako mogu da zapevam onu Bulatovu „Krenulo mi u zivotu, ja sam dete srece, a rekli su da od mene nista biti nece…“ doslo je vreme da se prisetim nekih stvari i ljudi… Vremena ocigledno nemam, jer poslednjih post u ovoj kategoriji.. poslednji post koji je uopste i dosao iz moje glave, napisan je mnooogo davno… Ipak… Eto… 2007. se zavrsava, vreme je podvuci crte… Radilo se mnogo, ali to je valjda i ocekivano… Zaradilo se lepo… Ispravljene su neke nepravde i danas zahvaljujuci podnaslovu ovog pasusa ja imam neke stvarcice koje su mi bile uskracene kad je za njih bilo vreme. Prvo je dosao Ericov dres iz 1994-1995, a nedugo zatim i Charlesov iz poslednje godine u Sunsima…

Charles Wade Barkley… Sir Charles… „The Round Mound of Rebound“…

I debela deca mogu da skacu.
Debela deca mogu cuda, samo ako hoce.

Za neupucene… Charles Barkley je igrao profesionalnu kosarku (NBA) od 1984. do 2000. i to igrajuci za Filadelfiju (era koju su obelezila zivotinjska zakucavanja), Finiks (najbolje partije karijere, rivalitet sa Jordanom, titula MVP uprkos porazu u finalu playoff-a), Hjuston (poslednje cetiri sezone u kojima nas je zabavljao svojim cudima).
Bio je mali, celav, debeo i smesan, ali to uopste nije bilo bitno, pored onakvog srca u grudima. Legenda kaze da su ga u srednjoj skoli zvali Fatsy, da, uprkos neverovatnim brojkama u srednjoskolskim godinama, niko nije hteo da mu da stipendiju, dok u polufinalu drzavnog prvenstva nije razorio jednog od najperspektivnijih igraca lige. Tada je Sonny Smith, u to vreme asistent u Auburn-u svom glavnom treneru rekao „a fat guy… who can play like the wind“, i istorija je pocela da se pise…
I moze sad da se pise u njegovim kosarkaskim majstorijama… ali onda me ne bi okrpila ni slobodna nedelja a kamoli par sati koje sada imam… Ovakvi tekstovi su i do sada bili samo teaseri da pogledate sami ili se prisetite ako ste voleli slicne ljude…

Zasto sam cenio bas njega?

Iako je bio nizak, nije hteo da se pomiri sa tim… Uvek je sebi dodavao 5-6 cm kada je govorio o svojoj visini. Uprkos tome, on je godinama bio jedan od najboljih igraca lige. Jedan od najboljih skakaca… Kako to Bill Walton rece jednom prilikom: Barkley is like Magic [Johnson] and Larry [Bird] in that they don’t really play a position. He plays everything; he plays basketball. There is nobody who does what Barkley does. He’s a dominant rebounder, a dominant defensive player, a three-point shooter, a dribbler, a playmaker. E … to je bio merak gledati… Kako naizgled mali covek zverski uzima skokove, kako neverovatno sutira, asistira… kako igra odbranu koja i najvece igrace razoruzava… I jel to sve? Naravno da nije… Charles je isti ko Chuck (Chuck Norris will not take shit from anyone)… Uostalom, sto kaze Gojko u Munjama… Lepo kaze Charles Barkley – „Sto ulazis u frku kad si slabiji“… Nikada necu zaboraviti on i off court tuce u kojima je ucestvovao… Koliko prokleto lud treba da budes da se pobijes sa Shaq-om?!
Neverovatan igrac, neverovatan covek… Beskompromisan… Nekad nepromisljen ali uglavnom iskren…

Samo nekoliko citata za kraj…

I don’t use numbers, I use logic.
People always ask me if I had any regrets in my career, remember when I threw that guy out the window, I regret I was on the first floor
I voice my opinion, if people don’t like it they know what they can kiss.
I don’t care what people think. People are stupid.
I figure if I kill the first one, word will get out. (on how he plans to handle his daughter being old enough to date)
Do I have a gambling problem? I do have a gambling problem, but it’s not really a problem because I can afford to gamble.
All I know is, as long as I led the Southeastern Conference in scoring, my grades would be fine. (regarding maintaining his GPA while at Auburn)
This is my schedule: I wake up in the morning, decide where to play golf and drink beer all day
Bunch of high school kids with $70 million contracts. Damn! I hate my mother for having me too soon! (on the influx of high-schoolers into the NBA)
I’m still trying to get my grandmother off her old behind and into the Olympics. Why not? She can dust. (on the sport of curling)
I heard Tonya Harding is calling herself the Charles Barkley of figure skating. I was going to sue her for defamation of character, but then I realized I have no character.
These are my new shoes. They’re good shoes. They won’t make you rich like me, they won’t make you rebound like me, they definitely won’t make you handsome like me. They’ll only make you have shoes like me. That’s it.
(Charles in response to Kenny Smith’s jokes about his weight) I am not fat, it’s the camera, it puts on 10 pounds. (Kenny Smith) Well, there must be a whole lot of cameras!

Bolovi

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.
U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Znakovi pored puta

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Prolaznost

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

Ivo Andric

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga, nego od coveka. Sve bede medu ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt i život. Covek je najveca štetocina na zemlji. Sve velike stvari izgraduju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je covek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za cetrnaest dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišcanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog coveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zlocina. Veliki ljudi su netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zlocama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegace sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto šegace sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosveceni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom coveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovencao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih ucini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba izmedu kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišcanstvo je imalo cudnu ideju da izmiri dve protivurecenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemocan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumacenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.
Covek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo coveka sastojalo bi se u tome da bude vecma strog prema sebi, negoli cak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osecanje, i covek pokazuje pravednost cesto više laskajuci sebi, nego voleci drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedu velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za život izmedu jacih i slabijih.
Sve se placa, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve placa; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rdave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grckoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuduje ljude prema njihovim delima. Cak ni jevrejska sinagoga nije s pocetka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišcanstva; ali hrišcanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.
Od svega što je covek posejao, ništa nije radalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odricu otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se medusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tud novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da covek ide samo za hladnim osvedocenjem; medutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje nece moci ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišcanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato covek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inace uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znaci postati covek istinski pobožan.

Jovan Ducic
Blago Cara Radovana

O genijalnosti

Obrazovanje, gospodo, moralno i intelektualno svakog pojedinca uglavnom je njegovo vlastito delo. kako bi se inace moglo desiti da mladici koji su imali sasvim iste mogucnosti cesto postižu tako razlicite rezultate i imaju sasvim suprotnesudbine? Razlika u darovitosti ne rešava to, jer ta razlika vrlo cesto ide u prilog razocaranog kandidata.

Videcete kako izlaze iz istoh koledža, a ponekad i iz kruga iste porodice, dva mladica ; za jednog od njih tvrde da je genije visokog reda, a za drugog da nije iznad osrednjosti; a ipak cete videti kako genije tone u siromaštvo, neznanost i bedu, dok srednjak teško i lagano ali sigurno ide svojim putem uz brdo života, postižuci cvrsto uporište svakim korakom, i popevši se najzad na visinu slave, postaje ukras svoje porodice i ponos svoje zemlje.

Pa cije je to delo? Jasno je da je njihovo.Ljudi su tvorci svoje srece. Oni je moraju stvarati.Takva je odluka sudbine, od koje vas nikakva moc genija ne može osloboditi. Genije, bez truda i napora, lici na moljca koji lebdi oko svece dok se smrtno ne sprži. Ako je genije uopšte poželjan, to je samo one velike i uzvišene vrste, koja se, kao kondor Južne Amerike, diže sa vrha Cimboraza, iznad oblaka, i na toj visini krstari, dok mu je volja, svojom snagom koju napor pre jaca nego slabi.

Sposobnost za visok i dugotrajan napor, snažna moc dubokog i pažljivog ispitivanja, širina i revnost duha i dalekosežnost misli u stanju su da :
„.. uzaberu
s visokog Meseca svetlu cast
Ili zarone do samog dna dubine
Gde visok nikad ne dohvata tle
I izvuku za kose potonulu cast. ( Šekspir)

Takve osobine i takva trudna postignuca upisace vaša imena medju imena velikih ljudi.

O genijalnosti, Besede
Viljem Virt

Cijenjena prijateljice

„Cijenjena prijateljice,
Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje „ponora nekih mojih unutrasnjih stanja“ ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem „JA“. Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.
… Moja gospodarica zna da je nasa zelja da u case drugih uspemo sadrzaj naseg duha nemjerljivo jaca od zelje da zedj utolimo onim sto nam drugi izlivaju u case. U tom svojstvu ponekad ima sujete ali je prirodno.
… Ljudi su , i ja medju njima, skloni dimu i pepelu.Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja.
A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu.To je samoca, gospodarice moja, to je tuga….“

(dio pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijadi, zeni koju nikada nije vidio ni upoznao, i sa kojom je obavljao „duhovnu razmjenu“ pismima koja su pisali jedno drugom 20 godina…..)

Cesto bih se zamislio

Cesto bih se zamislio nad srcem koje pruza utociste svima sto dolaze iz pustinje u njegovo svetiste, a za dvolicnog ostaje zaboravljeno i zapecaceno.
Jednog dana,dok smo odmarali s Njim u vrtu narova,
rekoh mu:
„Ucitelju,ti prastas i utjehu pruzas grijesniku i svima slabima i kolebljivima,samo ne licemjeru.“
A On rece:
„Dobro si odabrao rijeci svoje kada si nazvao grijesnike slabima i kolebljivima. Ja im prastam slabost njihovu tjelesnu i kolebljivost duha. Jer,slabosti ove na njih svalise njihovi preci ili pohlepa susjeda njihovih.
Ali,dvolicnog ne trpim, jer on rukom svojom namice jaram bezazlenom i popustljivom.
Slabici,koje nazivas grijesnicima,kao ptici su bez perja sto ispadaju iz gnjezda.
Licemjer je strvinar sto ceka na litici smrt pljena svog.
Slabici su ljudi izgubljeni u pustinji. Ali,licemjer nije izgubljen.
On poznaje put, a ipak se smije izmedju pjeska i vjetra.“

Halil Dzubran

Ja znam da mi probadaju kožu nadlakticom igle.

Ja znam da mi probadaju kožu nadlakticom igle. Vicem, prije nego sam osjetio ikakvu bol. Nagovještaj tog bola putuje prije mozgu nego što ga osjetim na koži. Ah…predusrecem bol koji cu osjetiti…stražarim da bih bio svjestan…da osjetim bol što intenzivnije…jer…osjetiti…slabi…pretvara me u žrtvu…kada osjecam…one sile u sebi koje me ne pitaju, koje se ne brinu za moje postojanje i moje reagiranje…
Evo: organ bola…polaganiji…pobijeduje moj refeks…bol koja to više nije…bol od injekcije…nego prava bol…ja znam…dodiruju mi trbuh…pažljivo…napuhnuti trbuh…plav…dodiruju ga…s tom sapunjavom rukom…ta britva što mi dodiruje trbuh, spolovilo…ne mogu više podnijeti…vicem…moram vikati…vežu mi…ruke…ramena…vicem da me puste na miru…da me puste mirno umrijeti…neka me ne diraju…ne mogu podnijeti dodir…

***

Treba misliti na tijelo. Zamorno je misliti na tijelo. Vlastito sastavljeno od djelova. To umara. Ne smije se misliti. Tako. Ako mislim, znaci da postoji, da svjedocim sam sebi. Ja sam tijelo. Ono ostaje. Ono odlazi…odlazi… Rasplinjuje se u ovom raspadanju živaca i prhuti, celija i raspršenih krvnih zrnaca. (…) Strah. Bojim se misliti o svom vlastitom tijelu. A lice? (…) Po celu mi curi znoj. Zatvaram po drugi puta oci i molim…molim da mi moje lice i tijelo budu vraceni.

Carlos Fuentes