Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Pozlacenje demona

Ah, Mija! Ovo je poslednje vece kada smo ovako nas dvoje, poslednje vece kada se uznemiravaš zbog mene, poslednje vece koje razgovaramo. Sedarnaesti januar, Mija, ureži dobro ovaj dan u dnu svoga srca. Dogodine, iste veceri, istoga meseca odakle cu posmatrati mesec? Iduce godine, istoga meseca. Deset godina kasnije, iste veceri, istoga meseca! Ali, celoga života, necu zaboraviti ovaj mesec, ovo vece. Nikada ih necu zaboraviti, cak ni posle svoje smrti, nikada! Cujes li me, Mija? Sedarnaesti dan prvoga meseca. Sedarnaesti januar iduce godine ja cu obasuti mesec svojim suzama. Ako mesec bude natmuren, seti se, Mija, da u daljini Kanici zadržava svoje ozlojedjenje prema tebi i place kao i ovo vece!
Mija se grcevito iz sve snage stezala uz Kanicija i jecala.
Upiruci u pruceno telo pogled pun mržnje, Kanici je sada urlao:
– Mija, niska devojko! Slusaj dobro! Usled tvoga neverstva, ja, Kanici Hazama, ludim od ocajanja, za mene vise nema života. Svršeno je sa studijama! Sve je svršeno! Izjeden mržnjom prema tebi, Kanici, živ pretvoren u demona, žderace duše takvih životinja! Gospodjo… gospodjo Tamijama! Vi me više necete videti. Podignite glavu i vidite poslednji put kako sada izgledam, poslednji izgled mene kao poštenog coveka.
I ako vas pitaju šta je bilo sa Kanicijem, recite im:
«Ta budala je sišla sa uma sedarnaestog janurara uvece, kada je iscezla sa plaže u Atamiju.»
Mija je ponovo pala, iscpljena. Nije mogla ništa drugo sem da vice svoga  prijatelja, sa ono malo snage što joj je još preostalo. Uskoro je primetila senku, koja se bez predaha penjala na brežuljak.
«Ah! pomislila je, Kanici me gleda poslednji put!» I vikala je ocajnicki. Glas coveka dopirao je do nje izdaleka:
– Mija!
– O, Kanici!
Ukrucena vrata, iskolacenih ociju, pretrazivala je po pomrcini, ali je senka iscezla. Povredjena, mislila je da jos prepoznaje Kanicijevu siluetu, ali je to bilo samo drvo.
Talasi su, tužno, ponavljali svoju melodiju. Mesecina sedarnaestog januara bledela je.
Poslednji put Mija izgovori Kanicijevo ime….

Ozaki Kohio.

Ozaki Kohio