Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Ustaneš ujutru

„Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, cekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, cekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle rucka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim ocajnicima kao što si sam, preskociš veceru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da procitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas cita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronicno neraspremljen krevet, hrceš, budiš se nocu, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu veceru, ujutru sve ispocetka…“

Mihajlo Pantic – Žena u muškim cipelama

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan…

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…

Jedan od onih zivota – Balasevic

Drago mi je bilo sto me docekala kosava

Drago mi je bilo sto me docekala kosava. Pustio sam se njenim udarcima i njenom besu, psovao naglas, otkopcavao sinjel da mi vise ne smeta, okretao glavu levo i desno, ulagao nepotreban napor da je savladam. Samo da ne mislim na praznu supljinu stepenista. Ne volim tugu, cini me zlim, zato se zavaravam besom. Dva su mi pisma u torbi, mozda cu ih oba baciti u vetar. Da kosava razvije tudje nevolje, necu da me se ticu, necu da me pritiskaju, jer ce se i mimo mene desiti ono sto mora da se desi, i samo ce mi biti teze ako znam. Neka nestanu u zaboravu, u neticanju, u neprimanju. Necu nista da znam, necu da me boli. Zelim da me zvizduk vetra zaglusi, da zasvira kroz mene kao kroz trsku, mislim kako bi bilo lepo ne misliti, mislim kako bi bilo lepo naci se sad na reci, siban olujom, u ribarskoj barci ili u strkljastoj drvenoj kucici na obali reke, okruzen divljom stihijom, sam sa njom, bez tuge u sebi i oko sebe. Ali to je samo trenutna zelja, davnasnja potreba za begom i odvajanjem od tereta u sebi, neostvariva ceznja za tisinama.

Mesa Selimovic – „Tisine“

Kad vas ljubav pozove

„Kad vas ljubav pozove, podite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac, skriven medu perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav ce vas i razapeti. Isto kao što vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grancice najtananije što trepere na suncu, tako ce se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšenicnog, sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki. A onda ce vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde cete se smejati, al’ ne punocom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: ‘Bog mi je u srcu’, vec: ‘Ja sam u srcu Božjem.’ I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s veceri vratite kuci sa zahvalnošcu, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljenickom na usnama… “

Halil Dzubran (Prorok)

Covek koji se smeje

Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve :
– Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci : placem.
Ovde zastade. Nasta tisina. Jos su se smejali, ali tise, tako da je mogao da u sebi pomisli kako je privukao paznju. On predahne i nastavi :
– Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj osmeh izraz je opstecovecanskog bola. Ovaj smeh znaci mrznju, prinudno cutanje, bes, ocajanje. Ovaj smeh je posledica mucenja. Ovaj smeh potice od nasilja. Kada bi ovaj smeh imao Satana, to bi bila osuda Boga. Ali vecito nije nalik na prolazno; posto je ono apsolutno, ono je pravedno; bog mrzi ono sto rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. O, vi bezumni silnici, otvorite oci. Ja olicavam sve. Ja pretstavljam covecanstvo onakvo kakvim su ga ucinili njegovi gospodari. Coveka su unakazili. Ono sto je meni ucinjeno, ucinjeno je ljudskom rodu. Unakazili ste mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao meni oci, nozdrve i usi; i njemu su kao i meni u srce stavili izmetliste gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kazem vam, ja sam narod. Danas me ugnjetavate, danas ste me izvizdali. Ali buducnost je mutna jugovina : sto je bilo led, postaje talas! Sto je izgledalo postojano, bice satrveno. Jedna grmljavina, jedan tresak – svrseno je. Blizi se cas kada ce jedan grc srusiti vase ugnjetavanje, kada ce rika biti odgovor vasem zvizdanju.

Viktor Igo, “Covek koji se smeje“.

Ujutru sve ispočetka

„Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka…“

Mihajlo Pantić – Žena u muškim cipelama

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga, nego od coveka. Sve bede medu ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt i život. Covek je najveca štetocina na zemlji. Sve velike stvari izgraduju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je covek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za cetrnaest dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišcanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog coveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zlocina. Veliki ljudi su netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zlocama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegace sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto šegace sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosveceni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom coveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovencao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih ucini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba izmedu kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišcanstvo je imalo cudnu ideju da izmiri dve protivurecenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemocan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumacenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.
Covek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo coveka sastojalo bi se u tome da bude vecma strog prema sebi, negoli cak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osecanje, i covek pokazuje pravednost cesto više laskajuci sebi, nego voleci drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedu velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za život izmedu jacih i slabijih.
Sve se placa, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve placa; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rdave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grckoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuduje ljude prema njihovim delima. Cak ni jevrejska sinagoga nije s pocetka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišcanstva; ali hrišcanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.
Od svega što je covek posejao, ništa nije radalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odricu otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se medusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tud novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da covek ide samo za hladnim osvedocenjem; medutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje nece moci ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišcanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato covek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inace uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znaci postati covek istinski pobožan.

Jovan Ducic
Blago Cara Radovana

Pobeda

Tri igraca za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedljom ,posle rucka,popiju kafu i podele karte. To je prilika da popricaju i da igraju . Najcesce krenu od 100 „bula“. Igra preferansa pocinje negativnim poenima.  Svi ih igraci ,poput greha u zivotu ,imaju od pocetka. Treba se „spustitii spod kape“ ,granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena.  Da bi se igra zavrsila ,jedan igrac mora biti „dobar“ onoliko koliko je jedan „los“
Kao i u zivotu . Moze se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla ,dobro ne bi imalo u onosu na sta da bude dobro.  To cesto zaboravljamo  kada sudimo drugima.  U predstavi zvanoj „Zivot“, neko mora da glumi i lik negativca.  Teske su to uloge.  Bez sukoba nema dobre predstave.  Sve sto postoji, postoji u relaciji.  . Ravnoteza izmedju „dobra“ i „zla“ se odrzava, sa blagom prednoscu „dobra“.  Tvorac igre je to dobro zamislio.
Posle svakog deljenja, jedan ucesnik, licitiranjem, preuzima „ruku“. Zato sto ima najbolje karte, ili pokusava da prodje „na blef“.  Koliko igraca, toliko i stilova.  Onaj igrac koji prihvati izazov, postaje protivnik…
Retke su pobede bez negativnih poena. Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu.  Onda ga „duze“.  A na kraju se sve zbroji.  Ne retko bas ti „dugovi“ iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji ishod.
Kada se „podvuce crta“, malo je pobeda koje ne lice na poraz…

Nebojsa Jovanovic

Moram i ja dodati jos nesto njegovo..

Pa nista…..
Moram i ja dodati jos nesto njegovo..

Do pepela se i stize jedino preko vatre…
Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice,ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…

Jedan od onih zivota, Balasevic

Kasnije je jedan ogranak klana otišao…

Griot je ispricao da klan Kinte potjece iz zemlje zvane «Stari Mali». Kasnije je jedan ogranak klana otišao u zemlju zvanu Mauritanija, a iz Mauritanije je jedan sin iz toga klana po imenu Kairaba Kunta Kinte-marabut, ili sveti covek muslimanske vere, otputovao sve dalje do zemlje zvane Gambija. Najprije je otišao u selo po imenu Pakali N’ Ding, tamo je neko vrijeme ostao, a onda pošao u selo zvano Juffarang, pa u seoce Juffure. U Juffureu se Kairaba Kunta Kinte po prvi put oženi mandinškom djevicom po imenu Sireng.
Onda uze drugu ženu, njeno je ime bilo Yaisa. I Yaisa mu rodi sina po imenu Omoro.
Najmladji sin Omoro ostade u selu Juffure dok ne navrši 30 kiša, a tada uze za ženu djevicu Mandingo po imenu Binta Kebba. I s Bintom otprilike izmedju 1750. i 1760. Omoro Kinte rodi cetiri sina cija imena, po redoslijedu njihova rodjenja glase: Kunta, Lamin, Suwadu i Madi.
Nekako u vrijeme kad dodjoše vojnici kraljevi, najstariji od ta cetiri sina, Kunta, udalji se iz sela svoga da drva posijece… i nikada ga više ne vidješe…
Tad griot nastavi svoju pricu. Sjedio sam kao skamenjen. cinilo mi se da mi se zaledila krv u žilama. Taj covjek koji je cijeli svoj vijek proživio u ovom zabitom africkom selu nikako nije mogao znati da je ispricao ponovo ono što sam ja cijelo svoje djecaštvo slušao na bakinom trijemu u Henningu, država Tennessee… o Afrikancu koji je uvijek uporno tvrdio da se zove Kinta, koji je gitaru zvao «ko», a rijeku u državi Virdžiniji, «Kamby-bolongo» i koga su odvukli u ropstvo, kada je nedaleko od svoga sela sjekao stablo da izradi bubanj…

Alex Haley

Prvi covek Rima

Iz gomile iskoraci Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, vec propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, citavim svojim bicem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neocekivano snažnim stiskom. „Covece, idi kuci i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u ocima Metela Numidskog, i sa savršenim osecajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komicnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoracivši ka njima. „Tacno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vraticu se što je pre moguce. Zapovednicka odora – cak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatraca i potrca za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, medutim, pode za rukom, pa cak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, rece Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada ce morati da stoje na ledenom vetru citav sat dok ja operem ovo s lica i obucem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, rece Sula, „a cini mi se da je bitno i meni.“ Njegove krace noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebace ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvucao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuce, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu cekao pao na leda i poceo prestravljen da vice. „Zacepi, covece, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, rece on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je vec spremno“, rece kraljica medu ženama, Julija, smireno se osmehujuci. „Pomislila sam da ceš doci u žurbi, kao i obicno. Kada ti je vrela, svi cekaju da ti pomognu, i zato kreci, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dodi u moju primacu sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, rece Sula, prihvatajuci krcag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog coveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, rece on, s prizvukom gorcine.
„O tome cemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog coveka više nego bilo kog drugog“, rece, „ali mi ponekad dode da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, rece utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki covek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da ucestvuje na inauguraciji obucen u trijumfalnu odoru“, rece Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promucurna supruga Velikog coveka.
„Srecom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom coveku lako je da mu cita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skacu, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, rece ona, uzvracajuci mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skocim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo ceka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rece on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemicki. „Evo, tek su ispecene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i nece da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, rece Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, rece njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smraci.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli cetvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kcer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rodenje bilo neocekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako cini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kuci našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je ucili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebicna i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, rece Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, rece Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemicki. „Kako to da uradim, kad cu biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naucio kako se to radi“, rece, deklamujuci svoj uobicajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kceri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobedeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradice nešto teatralno – poludece, ili ce se ubiti, ili ce utrostruciti kolicinu vina koju pije – ili ce uraditi nešto cetvrto, jednako ocajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona ce sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oci. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srecna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Vecina nevolja izmedu nje i moje klaudijevske snaje potice od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuce. Neprekidno se svadaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da namecu svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujuci glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suocen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne rece ni rec.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza medu njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vodstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kriticna! Gaj Marije je video koliko je nesrecno stanje kod kuce, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja macka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li ce je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kuci. Uh!“
„Znaci, hoceš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, rece Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako vec vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno nacin da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno ce Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuce. A drugo, osecala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li ce hteti da to radi?“, upita Sula, ceškajuci se po glavi. „Iz Julilinih prica sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takode svadaju“, rece Julija, pocinjuci da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svadaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i vec je tera nazad kuci. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila nece moci ništa da uradi.“
I Sula se takode osmehivao. „Zvuci kao da si baš odlucila da od moje kuce napraviš Tartar“, rece.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti neceš biti tu.“
Umocivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra cu posetiti Marciju i zamoliti je da dode i živi sa nama. I bicu veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajuci i sama.
„O, robovi su ih nacisto razmazili“, rece otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitacice nabavila odlicne devojke. Ali to ce ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tracane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitacice bile. Bice puni najludih praznoverica i obicaja, prvo ce misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatrace roditelje i rodake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hocu da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim obicajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da ce se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srcana baka, Marcija.“
„Odlicno“, rece Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilicno sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se cini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena nece zapostaviti decu, niti ce dozvoliti da joj kuca propadne. Pijana hoce.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zade i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju. 

Kolin Mekalou