Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Šta ako u poslednjim danima života shvatim

„Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ici dalje? Šta ako me je nešto cekalo baš tamo gde me je mrzelo da prodjem? Šta ako bi sve bilo drugacije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave recenice, jedinog moguceg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i cini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogucih života. I svi ovi drugi životi vas peku kao tek narasli plikovi“

Jelena Lengold – „Baltimor“

Jadni ljudi.

Jadni ljudi. Ne mogu reci da mi se gade, ali me napunjaju neizmernim milosrdjem. Od svih tajni ljudskoga zivota jednu sam misteriju shvatio. Najveca nasa muka u zivotu proizlazi odatle sto smo vecno sami, a sva nasa nastojanja, svi nasi cinovi teze za tim da izmaknemo toj samoci.
Od nekog vremena patim, zivinski patim jer sam shvatio, jer sam otkrio uzasnu samocu u kojoj zivim, a znam da je nista ne moze dokoncati, cujes li, nista! Sto god pokusali, sto god ucinili, kakav bio i polet nasih srca, doziv nasih usana i zagrljaj nasih ruku-uvek smo sami, sami. Otkako sam osetio samocu svoga bica, cini mi se da svakoga dana dublje silazim u mracno podzemlje. Idem, a nikoga nema iza mene, ponirem sve dublje, a niko oko mene. Niko ziv koji bi krenuo krenuo istim ovim putem u mrak. Ovo je podzemlje zivot. Katkada cujem zamor, glasove, krikove.. Napredujem tepajuci kako bih dosegao ovaj nejasni zagor. No, nikada ne znam pravo odakle dopire, nikada ne srecem nikoga.

Guy de Maupassant ~ „Yvette“ i druge novele

Dodirujem ti usta

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi…

Hulio Kortasar, Školice

Zacuo sam muziku

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas

Predlog za jedan aranzman

… Lepo bi bilo umreti za pisacom masinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori moguci nacin. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi prica o svom pisanju (ne kao dostignucu vec kao magicnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tacno razumem ono to govori.
Na njegovom pogrebu ocekivao sam da se digne iz kovega i kaze: „Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je.“ Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego to sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i uzasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kaznjavaju zato to je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada necu tako dobro pisati, zelim da umrem nad ovom pisacom masinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom medju prstima, dok radio i dalje svira.
Hocu samo da pisem tek toliko dobro da zavrsim tako…

Bukovski – Predlog za jedan aranzman

Shvatila je

„Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi – nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog – sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim – jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja.“

Lorens Darel „Aleksandrijski kvartet“

Gledao sam

Gledao sam kako ide do toaletnog stocica. Gledao sam joj odraz u okruglom ogledalu, kako me sad posmatra na zavrstku odlaska i povratka matematicki tacne svetlosti. Gledao sam kako me posmatra krupnim ocima boje uzarenog pepela, dok otvara kutijicu od ruzicastog sedefa. Gledao sam kako se puderise. kad je zavrsila, zatvorila je kutijicu, ustala i ponovo se uputila ka svecnjaku. Rekla je „Plasim se da ce neko da sanja ovu sobu i da ispremesta stvari“, ispruzila je ka vatri istu onu dugacku i drhtavu ruku koju je grejala pre nego sto je sela ispred ogledala i rekla : “ Da li ti je hladno“. Rekao sam „Ponekad“. A ona je rekla : „Sada bi trebalo da ti bude hladno“. Tada sam shvatio zasto nisam mogao da budem sam u sobi. Hladnoca je bila siguran dokaz moje samoce. „Sada mi je hladno“- rekao sam. „Mada je cudno, jer je noc mirna. Mozda sam se otkrio“. Nije odgovorila. Ponovo je posla ka ogledalu, a ja sam se opet zavrteo na stolici i okrenuo joj ledja. Nisam morao da gledam da bi znao sta radi. Znao sam da opet sedi ispred ogledala i da vidi moja ledja koja su imala dovoljno vremena da stignu do dna ogledala, i da ih njen pogled uhvatio, a taj isti pogled je naprotiv, imao samo toliko vremena da stigne do dna i da se vrati- pre nego sto je ruka napraviula jos jedan pokret- do usana na koje je upravo priljubila karmin. Ja sam, pred sobom video gladak zid nalik na neko drugo, slepo ogledalo, u kojem nisam mogao da je vidim- kako sedi iza mojhih ledja- ali nisam mogao da zamislim gde bi bila da je umesto zida stajalo ogledalo…

G.G. Markes, Oci plavog psa

Prekjuce, ponovni pad.

Prekjuce, ponovni pad.
Covek veruje da je pao duboko kao nikad i da je sav napor poslednjih dana propao.
Ali ravnoteza se uspostavlja malo brze; podavanje nije vise tako potpuno.
Pakao bi bio nastaviti i gresiti, i protiv moje volje, bez uzivanja. Prirodno je sto dusa odana Necastivom postaje, i bez sopstvenog uzivanja, poslusno orudje prokletstva za drugoga.
Svesno se sluzim ovde, kao i ranije, takvim recnikom i slikama koji impliciraju jednu mitologiju u koju nije sasvim nuzno da verujem. Dovoljno je sto mi ona najrecitije objasnjava jednu duboku unutrasnju dramu. A i psihologija je moze sa svoje strane objasnjavati kao sto mitologija objasnjava izvesne grce mitove … sta mari! Duboko objasnjenje moze biti samo svrsishodnost.
Shvatio sam duboku istiniost reci: „Ko hoce da zadobije svoj zivot, izgubice ga.“ Zacelo, bas u savrsenom odricanju trijumfuje individualizam, a samoodricanje je vrhunac samopotvrdjivanja.
A naprotiv, bas time sto vise volimo sebe zavrbuje nas i potcini Necastivi. Ko bi se usudio da tu govori o oslobodjenju? Od kojih zakona? Kao da porok nije neodoljiviji od svake duznosti!

André Gide

Razbice ti ga u hiljadu komadica

Možda cu, ako dozvolim sebi,I ja jednog dana naci svoju srecu. Onu divlju toplotu, carobno zadovoljstvo, unutrašnji mir. Možda cu shvatiti da sve ove godine nisu prošle uzalud I da ce mi ono što dolazi doneti više dobroga no što sam slutila.
Olako daješ srce, dete:. Razbice ti ga u hiljadu komadica I ostaviti ga na zemlji da ga drugi gaze u prašini.

Anita Nair – Kupe za dame

Ljubav je cin vere

Treba shvatiti da nas svako gubljenje vere cini slabijim i da povecana slabost vodi do novog gubitka vere, i tako dalje u zacaranom krugu. Zatim, covek treba da spozna i to da se, iako u svesti nosi strah da nece biti voljen, stvarni, mada obicno nesvestan strah, je strah od toga da sami volimo. Voleti znaci obavezati se bez garancije, potpuno se prepustiti nadi da ce naša ljubav proizvesti ljubav voljene osobe. Ljubav je cin vere i ko god ima slabu veru, slaba mu je i ljubav.

Erich Fromm – Umece ljubavi

Ulica Filipa Visnjica

Ali, dani su prolazili i Vuk nije pitao. S vremena na vreme ucinilo bi mu se da slepi pevac zeli nesto da mu kaze i da, mozda, ocekuje da ga on, Vuk, nesto pita. Nije znao o cemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome.
Tako se dogodilo da je Visnjic, sto je duze pevao Vuku, bivao sve dalji od njega. Ipak je cekao. Poslednjeg dana koji je proveo u Sisatovcu Vuk je zatrazio da cuje, po ko zna koji put, uvodne stihove iz „Bune“. Visnjic je zapevao, jutro se proziralo od prolecnih svetlosti, Vuk je proveravao rec po rec: znao je da je dobio cudo od pesme, radovao se i, u toj radosti, pogledao guslara. Visnjic, koji je obicno pevao spustenih kapaka, sa mrenom odsutnosti na licu, sad je, sav prisutan, gledao u Vuka spaljenim zenicama. Gledao ga je u dubinu i istezao, jednolicno, svoje stihove o nebeskom znamenju i prepadnutim dahijama. Najezen, Vuk je shvatio da ga guslar vidi i zove. U prvi mah, potekao mu je u susret: hteo je da prekine pesmu, ionako se sve zavrsavalo; hteo je da ga pita kad ponovo da dodje, po nove pesme. U drugi mah, podsmehnuo se sebi: sve je to bila besmislica. Taj covek pred njim nije video nista i, verovatno, ni znao nista. Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteci grm, nesvestan svoga plama.

Svetlana Velmar – Jankovic