Ljudske strasti su zagonetne

Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava…

Mihael Ende – Beskrajna priča

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo