Ljubav bez nade

„Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….“

Onore de Balzak – Sjaj i beda kurtizana

Sta je nesanica?

Pitanje je retoricko; odvec dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje, to je pokusavati, sa bezuspesnom vradzbinom, ravnomerno disanje, to je tezina tela koje se naglo prevrce na drugi bok, to je stiskati ocne kapke, to je stanje slicno groznici i koje svakako nije java, to je izgovarati odlomke paragrafa procitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi sto ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moci uroniti u san, to je uzas biti i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.
Sta je dugovecnost?
To je uzas biti u ljudskom telu cije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne celicnim kazaljkama, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, zora koje je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku secanja, spanski jezik, kojim ne umem da baratam, na ceznju za latinskim, koji ne znam, to je zeleti da utonem u smrt i ne moci utonuti u smrt, i nastaviti da budem.

Borhes

Idiot. To je to. I nista drugo.

(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.

Klod Simon, “Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“.

Drago mi je bilo sto me docekala kosava

Drago mi je bilo sto me docekala kosava. Pustio sam se njenim udarcima i njenom besu, psovao naglas, otkopcavao sinjel da mi vise ne smeta, okretao glavu levo i desno, ulagao nepotreban napor da je savladam. Samo da ne mislim na praznu supljinu stepenista. Ne volim tugu, cini me zlim, zato se zavaravam besom. Dva su mi pisma u torbi, mozda cu ih oba baciti u vetar. Da kosava razvije tudje nevolje, necu da me se ticu, necu da me pritiskaju, jer ce se i mimo mene desiti ono sto mora da se desi, i samo ce mi biti teze ako znam. Neka nestanu u zaboravu, u neticanju, u neprimanju. Necu nista da znam, necu da me boli. Zelim da me zvizduk vetra zaglusi, da zasvira kroz mene kao kroz trsku, mislim kako bi bilo lepo ne misliti, mislim kako bi bilo lepo naci se sad na reci, siban olujom, u ribarskoj barci ili u strkljastoj drvenoj kucici na obali reke, okruzen divljom stihijom, sam sa njom, bez tuge u sebi i oko sebe. Ali to je samo trenutna zelja, davnasnja potreba za begom i odvajanjem od tereta u sebi, neostvariva ceznja za tisinama.

Mesa Selimovic – „Tisine“

Uzdici se nad bednim stanjem

Uzdici se nad bednim stanjem – to mora biti lako cak i kad se energija na silu ulaze u to. Otrgnucu se od stolice, hitacu oko stola, razmrdacu glavu i vrat, unosicu vatrenost u pogled, zatezacu misice oko ociju. Postupacu nasuprot svakom osecanju, burno cu pozdravljati A. ukoliko sada naidje, ljubazno cu trpeti B. u svojoj sobi, a sve sto bude rekao C. upijacu dugackim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali cak i ako tako bude, ipak ce pri svakoj gresci, koja ne moze izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome sto je lagano i u onome sto je tesko, i ja cu biti prinudjen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponasati se kao teska masa, pa makar se sam osecao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nesto namami na pogresan korak, posmatrati druge zivotinjskim pogledom, ne osecati kajanje, ukratko – sopstvenom rukom pritiskati ono sto je od zivota jos ostalo kao avet, to jest jos uvecati poslednji grobni mir i ne znati vise za postojanje icega drugog osim njega.

„Odluke“, Kafka

Ko ševi onu crnu?

„… – Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica Baš
smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke…
Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzno je… Taj španski ritam opterećuje refren… Ko ševi onu crnu?

Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate…

– Molim?

– Ovu crnu što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš?

I pre i posle toga Producent i ja smo bili „na vi“, to je bio jedini slučaj da mi se obratio sa „ti“, ali po mom pogledu je u momentu zaključio da sa mnom moraš biti jako „na ti“ da bi mi postavio takvo pitanje…

– Dobro… Harmonski je, znači potpuno predvidivo… Šablon, običan… Ali nije samo to… Melodija je monotona… Učinili biste sebi medveđu uslugu da to snimite… Bolje se držite pisanja tekstova… To vam sasvim dobro ide…

Ne sećam se ni da li sam se zahvalio čoveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inače „Oprosti mi Catherine“, i bandoglavo sam učinio sebi medveđu uslugu, snimivši je nešto kasnije…“.

Dodir svile, Đorđe Balašević

Ova slika je poslala hrpu osecanja uz moju kucmu

„Ova slika je poslala hrpu osecanja uz moju kucmu, i moja ledja su bila snaznija nego so sam mogao da zamislim, ne, doziveo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj
glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom zivotu,doziveo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, vec kao pravo osecanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Zeleo sam samo da utonem u to osecanje kao da plovim,u prostoru koji se siri u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupiruci se zemljinoj tezi sada sam osecao kao da me drzi neka unutrasnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom ikoji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savrsenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i laksi.“

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Da sam prestao da razmisljam…

Proglasivsi na pocetku sumnju katalizatorom svoje filozofije, un u srediste svog univerzuma postavlja skeptika. Jos sustastveniji cak i od maksime koja je postala tako poznata, Cogito, ergo sum („Mislim, dakle postojim“), bio bi aksiom „Sumnjam, dakle postojim “ (Dubito, ergo sum). Zapravo, cilj njegovog traganja nije bio da dosegne transcedentne empirijske istine vec da ublazi licnu sumnju i zadovolji ego. Ne cudi sto ga je njegov nacin traganja odveo u privatni svet koji se nikada nije ukrstao sa spoljnjim svetom univerzalija.

„Da sam prestao da razmisljam… ne bi imao razloga da mislim da postojim. Na osnovu toga sam spoznao da sam tvar, cija se celokupna sustina ili priroda ogleda u tome da misli i za cije postojanje nije potrebno nikakvo mesto, niti zavisi od bilo koje materijalne stvari. Dakle ovo „ja“, odnosno dusa koja me cini onim sto jesam, potpuno je razlicita od tela. “

Da ne bi izgledalo da je zbog te usredsredjenosti na bice Bog potpuno izostavljen, Dekart pokazuje svoju domisljatost time sto nesavrsenstvo skeptika pretvara u osnovu svoje vere u Boga.

„Razmisljajuci o cinjenici da sumnjam i da, shodno tome, moje postojanje nije sasvim savrseno (jer jasno sam uvideo da je vece savrsenstvo znati nego sumnjati), odlucih da ispitam kako sam naucio da spoznam bilo sta sto je savrsenije od mene samog… iz toga moze samo da sledi da mi je to usadila neka Priroda koja je zaista savrsenija nego sto bi moja priroda mogla ikada biti…-a to je, recju, Bog“

Tako je Dekart svoju veru u Boga zasnovao ne na cudesnom poredku prirode vec na nadmoci Boga u odnosu na nesavrseno bice koje sumnja. (…)

Danijel Dz. Borstin – Svet traganja

Savrsena ljubav iskljucuje strah.

„Savrsena ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinite srecnim; moja sreca ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, nece mi biti zao samog sebe; izuzetno mi prija vase drustvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uzivam u vasem drustvu na temelju nevezanosti – ne uzivam ja u vama, to je nesto vece i od vas i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vasem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar sirokog repertoara i nikad ne prestaje da svira.“

Antoni de Melo

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru, malu gasi, veliku još više raspali.“ Lepo zvuci, ali nije tacno. Na žalost! Rastanak nije dobar, nije koristan ni za najvecu ljubav. LJubav živi od iluzije potpunog slaganja, savršene identicnosti dveju licnosti. Mi zamišljamo da voljeno bice ne samo misli i govori u istom pravcu i smislu sa nama nego i da diše i hoda u istom ritmu sa nama. Dok smo zajedno, ta se iluzija održava recima, os-mejcima, fizickim dodirom. Disonancije su retke i lako se popravljaju. Ali cim otputujemo i rastanemo se, mi pocinjemo sve cešce i sve oštrije da osecamo da stvorenje koje volimo ima svoj život, svoje puteve i potrebe, koji naravno nisu jednaki sa našima, nego cesto i potpuno oprecni.

V. Desnica – Proljeca Ivana Galeba

Shvatila je

„Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi – nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog – sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim – jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja.“

Lorens Darel „Aleksandrijski kvartet“

Savest

„Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još cešce poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oci u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oci, cesto, bez rezerve odaju ono što nam usne poricu.“

Žoze Saramago, Slepilo