Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju

„Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju, doci ce do zakljucka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noci i spavanje obicna nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog coveka, jedino pravo i znachajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u masti pocnete da listate stranice svojih zelja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamisljate kako cete uciniti ono sto morate uciniti, kako cete ocarati osobu koja je za ocaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reci mu ono sto se niste setili, ili usudili, da mu kazete… Tek u tim vecernjim sanjarenjima covek zivi svoj pravi zivot. I nikada ne mozete zaista upoznati coveka, ako ne saznate sta on prevrce po glavi dok ne zaspi?!“

Radivoj Lola Djukic

O zeno

„O zeno ti nisi samo Boziji stvor vec i ljudski: svi te obasipaju lepotom iz svojih srdaca.
Pesnici izpredaju za te predju koncima zlatne fantazije;slikari daju tvom obliku uvek novu besmrtnost.
More daje svoj biser, majdani svoje zlato, cvetnjaci svoje cvece, da te omotaju, da te pokriju da te ucine dragocenijom.
Zudnja muskih srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti.
Ti si pala zena,a pola san.“

Tagore

Ja iscezoh

Ja iscezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas secam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona obezbedjivala zastitu: protiv munjevite provale stida branio sam se misicnom blokadom. A onda, terajuci u svojoj nesreci do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponizavanje. Lisavao sam se sredstava pomocu kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoci: stavio sam mu u duznost da mi pokaze da sam cudoviste: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, narocito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, nacinio sam se gnusan kako bih je onemogucio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijacu se i mrsteci se, izoblicavao sam svoje lice, unakazavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadasnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i bescasca pokusao sam da nadjem utociste u svojoj usamljenickoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naucilo onome sto sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strasno prirodan. Od toga se nikad nisam izlecio.

Zan-Pol Sartr, “Reci“

Mogao sam da mislim na nju

Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabraal bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..

Marsel Prust, “Zatocenica“.

Jadni ljudi.

Jadni ljudi. Ne mogu reci da mi se gade, ali me napunjaju neizmernim milosrdjem. Od svih tajni ljudskoga zivota jednu sam misteriju shvatio. Najveca nasa muka u zivotu proizlazi odatle sto smo vecno sami, a sva nasa nastojanja, svi nasi cinovi teze za tim da izmaknemo toj samoci.
Od nekog vremena patim, zivinski patim jer sam shvatio, jer sam otkrio uzasnu samocu u kojoj zivim, a znam da je nista ne moze dokoncati, cujes li, nista! Sto god pokusali, sto god ucinili, kakav bio i polet nasih srca, doziv nasih usana i zagrljaj nasih ruku-uvek smo sami, sami. Otkako sam osetio samocu svoga bica, cini mi se da svakoga dana dublje silazim u mracno podzemlje. Idem, a nikoga nema iza mene, ponirem sve dublje, a niko oko mene. Niko ziv koji bi krenuo krenuo istim ovim putem u mrak. Ovo je podzemlje zivot. Katkada cujem zamor, glasove, krikove.. Napredujem tepajuci kako bih dosegao ovaj nejasni zagor. No, nikada ne znam pravo odakle dopire, nikada ne srecem nikoga.

Guy de Maupassant ~ „Yvette“ i druge novele

To je veština portretisanja.

„Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka, ni pomoci. Portretišuci coveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoca coveka na portretu veca od samoce kostura u zemlji.
To je veština portretisanja. I zato pocetnici i rdjavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rdjavi portreti se i poznaju po tome što je licnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobodjenja, „ubijanja“ i „ovekovecenja“ licnosti.
Meni je uvek malo sumnjivo kad cujem gde se govori: ima hiljadu nacina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljadu. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nacin. Oni za koje postoji hiljadu nacina , ti ne slikaju.“

Ivo Andric, „Razgovor sa Gojom“

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Price izgubljenih preljubnika

…“I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, cuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je rec o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i cuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh cestita rodjendan sa telefona iz spavace sobe. Te noci ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavacu sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okacenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavacu sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okoncala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osecaj krivice. Buduci da sam ja bio njen jedini muž, protumacio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s ocajanjem dva preljubnika.
Sledeceg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvic u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene price, jer mi se ucinilo da ce nam ta igra oboma dobro doci, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa cemo rešiti i tu. Te noci ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Citavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavacoj sobi posle uobicajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reci, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio“…

Huan Hoze Miljas, Price izgubljenih preljubnika

Izvor: flash.mojblog.rs

Besana noc

„…Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih…“

Franz Kafka, 2. oktobar 1911.

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Dodirujem ti usta

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi…

Hulio Kortasar, Školice

Zacuo sam muziku

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas