Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih i osvojit cu celi svet. Budala ima veliku prednost pred pametnim covekom: uvek je zadovoljan samim sobom. Fanatizam mozemo iskoreniti samo ako ga uspavamo.
Ja znam, kad je to potrebno, skinuti lavlju kozu da bih navukao kozu lisice. Od uzvisenog do smesnog samo je jedan korak. metak koji treba da me ubije jos nije izliven. Prastajuci, covek se uzdize iznad onih koji ga vredjaju.
Lepa se zena svidja ocima, dobra zena svidja se srcu; jedna je dragulj, druga riznica. U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dizu i oni koji se njima okoriste. Da bismo odrzali svoju rec, najbolje je da je nikada ne dajemo. Srce jednog drzavnika treba da bude u glavi. Smrt je san bez snova.

Napoleon Bonaparte (1769 – 1821)

Onda da znas

Onda da znas, svako pravo stvaranje nije uopste predrasuda o buducnosti, ganjanje utvare i utopija, nego novo lice iscitano u sadasnjosti, koja je spremiste gradivau neredu, dobijenog u nasledje. Nemas ti tu sta ni da se radujes ni da se vajkas, jer kao i ti, samim nastankom to gradivo naprosto jeste.
Buducnost, pusti je da kao drvo rasproste jednu po jednu svoje grane. Od sadasnjosti do sadasnjosti drvo ce porasti i uci navrseno u svoju smrt. Nemoj uopste brinuti o mojem carstvu. Otkad su oni, ljudi, prepoznali to lice u rasparu stvari, otkada sam obavio posao vajara u kamenu, ja sam, u velicajnosti svojega stvaranja, kao zaokretom krme, promenio njihovu sudbinu. Nadalje ce oni ici od pobede do pobede, a moji ce pevaci imati sta da pevaju, zato sto ce, umesto da izdizu mrtve bogove, jednostavno slaviti zivot.

Antoan de Sent-Egziperi “Tvrdjava“

Kome je stalo do cudesa?

Dobro, kome je stalo do cudesa?
Sto se mene tice, ja i ne znam za drugo doli za cudesa,
Bilo da se setam ulicama Manhattana,
Il’ da bacam pogled vrh krovova kuca, ka nebu,
Il’ sljapkam bosih stopala uz zalo, na samim rubovima vode,
Il’ stojim pod drvecem u sumi,
Il’ pricam danju s nekim koga volim, il’ spavam nocu u krevetu s nekim koga volim,
Il’ sjedim za stolom, za vecere, s drugima,
Il’ posmatram neznance preko puta dok voze se u kolima,
Il’ gledam pcele iz pcelinjaka u ljetno prijepodne,
Il’ zivotinje sto pasu po poljima,
Il’ ptice, il’ divotu kukaca u zraku,
Divotu sunceva zatona, zvijezda sto blistaju tako tihane i sjajne,
Il’ carobni lomni tanki luk mladog meseca u prolece;
Sve ovo i drugo, jedno i sve, za mene su cudesa,
Sve na celinu ukazuju, a ipak sva razlicna u posebnosti.

Za mene je svaki trenutak svetlosti i mraka cudo,
Svaki kubicni inc prostora je cudo,
Svaka cetvorna stopa povrsine zemlje prekrita je istim,
Svaki pedalj njene nutrine vrvi istim.

Za mene je more neprestano cudo,
Ribe sto plivaju -stene – gibanje valova –
brodovi sa ljudima na sebi,
Zar ima cudnijega cuda?

Walt Whitman

Junak naseg doba

Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; mozda ga tkogod podigne! Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne; ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu. Mene samoga ne moze vise strast da obezumi; prilike su u meni ugusile castoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada — podvrci svojo volji sve sto me okruzava. Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi – nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti? Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava – nije li to najsladja hrana naseg ponosa? A sto je zapravo sreca? Nasicen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su – organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin. Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi. Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati. Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora. Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom — mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete. Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.
Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta… Ali cemu?… Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena…

,,Junak naseg doba“  M.J. Ljermontov

Razglednica iz Italije

Ljudi pričaju sami sa sobom.
To svi rade samo se neki uporno kriju.
Niko ne može da izdrži a da ne popriča sa samim sobom, čak i pred drugim ljudima, jer to je ipak jedan od najkonstruktivnijih razgovora.
Inspirisana time što nudi prostor, reših da progovorim koju sa sobom.
I tako krenem…
Kroz hodnik skorašnjih memoara…
Pokušaću da zabrazdim u kreativnost da ne bih izgubila dodir sa stvarnošću. To je moj metod, iako je mnogo premalo reči da se to razume na jedan takav način.
Baš kao što, u deliću sekunde, slikar naslika sliku u svojoj duši, a kasnije samo prenese na platno, ceo jedan život, kompletno jedno biće i čudesnu poentu, koja ne mora da se prepozna da bi znali da postoji. U toj svetlosti spajaju se sve priče.
Tako se i ovo odigravalo.
Trebalo je da upoznam jedan grad…
Po preporuci jednog drugog grada…
I pitala sam se da li taj novi grad u sebi nosi neku vrstu čarolije svojstvene onom prvom gradu. Rešila sam da na to obratim posebnu pažnju…
Upoznajem ga, i već vidim da mi je desno oko začarano.
Čitav urbanistički plan tog grada bio je nekako imaginaran. Znala sam da je stvaran, bila sam upozorena na to, ali u isto vreme bio je bolji od stvarnosti, mnogo bliži projekciji stvarnosti koju sam priželjkivala.
Njegovi melodični tonovi dovodili su čoveka u stanje prijatnosti, o kojoj se može sanjati samo u najlepšim snovima.
Postale su mi drage njegove reči, muzika i ljudi. Da, čak i ljudi, jer su oni jedna od četiri najbitnije stvari u životu tog grada.
Doživela sam ga kao prostor sa kojim se mogu osećajno poistovetiti.
A onaj prvi grad… To je već neko ko je voljen izvan svake predrasude, neko ko će se u mojim snovima smucati ceo život… i trajati… bar kao baterije duracell.
Svirala se u njima muzika na nivou na kojem je obično nisam čula u drugim gradovima… videle su se boje cveća… i prolazilo kroz semaforsko crveno bez problema.
Tako da, kada bih ponela jednu uspomenu sa Zemlje, trenuci u tim gradovima bi bili moja uspomena.
Jer, „ovo sazveždje je za njih provincija…“
Ima ova priča svojih vrednosti, iako ne objašnjava dovoljno.

Thanks to Vanja

Što zapravo doista radite u životu

Neprosvijetljeni odnos spram iskustva je u osnovi suocavanje s nicime i izbjegavanje svega. Vecina nas kao da ne ucimo mnogo iz iskustva. Ne mijenjamo se baš puno. A jednostavan razlog za to je da ne poklanjamo punu pažnju iskustvu koje nam se dogada. Ne govorim ovdje o pažnji na površinskoj razini; govorim o dubokoj razini. Što zapravo doista radite u životu, ovdje, sada, u ovom svijetu? U odnosima, u nacinu na koji provodite svoje vrijeme – koliko ste budni spram onoga što doista radite? Obicno nismo narocito budni. A zato što smo toliko stranci samima sebi, nastavljamo djelovati iz nesvjesnih poticaja koji unereduju sve oko nas. Jedino ako poklanjate punu pažnju možete dovesti svjesnost u tamne kutke vlastite psihe gdje kao da nema nimalo svjetlosti. Pocnete li poklanjati punu pažnju onome što radite zato jer želite biti slobodni, poceti cete ciniti prave izbore i prestati ciniti pogrešne izbore. Suocite li se istinski sa svime i ne izbjegavate ništa, prestati cete djelovati iz neznanja i sebicnosti na nacine koji uzrokuju patnju drugih ljudi.

Andrew Cohen

Koga bilo za kime izgaram…

„Oh, govorio mi je taj jadni bogalj… samo jednom! Moci jednom zagrliti svojim rukama „koga bilo za kime izgaram“, kao što kaže Virgilije.
Izgleda mi da bih se, pošto jednom okusim tu radost, lakše pomirio sa sudbinom – da nikad više ne doživim nijednu; da bih se lakše pomirio sa smrcu.
„Tu radost nesrecnice!“, rekoh mu,  „zato što si jednom okusio, želeceš još više. Ma koliko ti bio pesnik, mašta u tim stvarima manje muci coveka nego uspomena.“
A medutim, koliko sam se puta u casu kad sam trebao da uberem neku radost, naglo od nje okrenuo, kao što bi to ucinio neki asketa.
Nije u tome bilo nikakvog odricanja, vec jedno tako savršeno išcekivanje onoga što bi ta sreca mogla da bude, jedno tako potpuno iživljavanje unapred, da mi ostvarenje ništa novo nije moglo doneti, da mi je ostajalo samo da predem preko toga, znajuci dobro da pripremanje uživanja može da pruži zadovoljstvo samo ako mu oduzme draž i da najlepše oduševljenje obuhvata celo bice samo ako je neocekivano.Ali, bar sam znao da iz sebe odagnam svako ustezanje, stid, zalihe pristojnosti, bojažljiva kole-banja, od kojih culna slast postaje plašljiva i koja pripremaju dušu za grižu savesti posle zasicenja puti. Pun sam bio unutrašnjeg proleca i svi odblesci , sva rasvetavanja i cvetanja koja sam sretao na svom putu izgledali su mi kao njegovi odjeci. Bio sam tako vatren da mi je izgledalo da mogu bilo kome drugom da prenesem svoju vatrenost kao što se prenosi vatra cigarete, i da to samo podstakne moj žar. Otresao sam sa sebe sav pepeo. Iz mojih je pogleda izbijao smeh rasute, beskrajne ljubavi.
Mislio sam: dobrota je samo zracenje srece, a moje se srce davalo svima, samim tim što je bilo srecno.
Zatim kasnije… Ne, nije to bilo ni smanjenje želja, ni zasicenost, to što sam osecao da dolazi s godinama; ali, cesto osecajuci unapred na svojim gladnim usnama vrlo brzo iscrpljivanje uživanja, poseodvanje mi je izgledalo manje vredno od traženja i sve sam više pretpostavljao utoljavanju žedi – samu žed, zadovoljstvu – obecanje zadovoljstva, zadovoljstvu – beskrajno širenje ljubavi.
Teba trenutku reci kao Faust: „Tako si lep! Zaustavi se…“

Andre Gide

Eh, dragi gospodine…

Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno – pitao je Defose – da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, – govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze – eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso…

Andric  – Travnicka Hronika

Cetiri sporazuma sa samim sobom

Živio je jednom covjek koji je želio nadici (prevladati) patnju pa je otišao u budisticki hram da nade ucitelja. koji ce mu pomoci.
Upitao ga je: “Budem li meditirao cetiri sata dnevno koliko ce mi godina trebati da prevladam patnju?”
Ucitelj odgovori: “Ako meditiraš cetiri sata dnevno možda ceš za deset godina uspjeti.”
Misleci da bi on to mogao i bolje opet ga upita: A ako meditram osam sati dnevno , koliko ce mi onda trebati?”
Ucitelj ga pogleda I rece: Kada bi meditirao 8 sati dnevno z< 20 godina možda bi prevladao patnju.” “Ali zašto bi mi trebalo više vremena ako bi dulje meditirao svaki dan?” Ucitelj:”Ti nisi ovdje da bi žrtvovao svoju radost ili svoj život. Ovdje si da bi živio, da bi bio sretan I da bi volio. Ako tijekom dva sata možeš dati sve odo sebe, a ti umjesto toga meditiraš osma sati, samo ceš se umoriti, neceš shvatiti smisao i neceš uživati u svom životu. Daj sve od sebe, i možda ceš nauciti da, bez obzira koliko dugo meditiraš možeš živjeti , voljeti i radovati se.“ Don Miguel Ruiz

Lepe li price

Alhemicar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oscar Wilde. Listajuci knjigu naišao je na pricu o Narcisu.
Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oscar Wilde nije tako završio ovu pricu.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krcag slanih suza.
– Zašto placeš? – upitaše šumske nimfe.
– Placem za Narcisom – rece jezero.
– Ah, nimalo nas ne cudi što placeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trcale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? – odgovoriše iznenadene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakog dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad, rece:
– Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
Lepe li price, rece Alhemicar.

Paolo Koeljo

Da li smo ikad pomislili na smrt?

Niko nikada ne pomislja da ce se zateci s pokojnicom u narucju i da vise nece videti lice cije pak ime pamti.Niko nikad ne pomislja da ce iko umreti u najnezgodnijem trenutku,iako se to upravo sve vreme desava,nego mislimo da niko nece nepredvidjeno umreti pored nas.Cesto se prikrivaju cinjenice ili okolnosti;i zive,a i onoga ko umre-ako stigne da shvati-neretko je sramota od oblika moguce smrti i njenih vidova,takodje i od uzroka.
Pokvarene skoljke,cigareta upaljena dok se tone u san koja pali carsave,ili jos gore,vunu nekog cebeta;okliznuce pod tusem-potiljak-a vrata kupatila zakljucana,grom koji obara stablo u sirokoj aveniji a to stablo prilikom pada gnjeciili odrubljuje glavu slucajnog prolaznika,mozda nekog stranca;umreti u soknama ili u berbernici sa velikom portiklom oko vrata,ili u javnoj kuci ili kod zubara;ili dok covek jede ribu pa se zadavi koscicom,umreti od zagrcnutosti poput dece cija majka nije tu da im stavi prst u grlo i spase ih;umreti na pola brijanja,s jednim obrazom punim sapunice,a bradom za vjeki vjekov vec nejednakom ako niko ne primeti pa iz samilosti dovrsi posao;a da i ne govorimo o najnedolicnijim trenucima postojanja,o onim najskrovitijim,o onima o kojima se i ne govori izuzev u pubertetu jer izvan njega vise nema izgovora,mada ima i onih koji ih se doticu ne bi li izvalili neku duhovitost koja nikad nije duhovita.
Ali ma smrt je jeziva,kaze se za neke smrti;ali ma smrt je smejurija,takodje se kaze sred kikotanja.
Kikotanje potice otuda sto se govori o konacno upokojenom neprijatelju ili o nekome veoma udaljenom,o nekome ko nam se zamerio ili ko odavno boravi u proslosti,o nekom rimskom caru,o nekom cukundedi,ili pak o nekom mocniku u cijoj se rogobatnoj smrti jedino vidi jos uvek zilava,jos uvek ljudska pravda koju u sustini prizeljkujemo svima pa i nama samima.
Kako se radujem toj smrti kako mi je zao zbog nje,kako je slavim.Ponekad je za smejanje dovoljno da pokojnik bude neznanac o cijem neizostavno smesnom udesu citamo iz novina,jadnicak, kaze se kroz smeh,smrt kao prikazivanje ili predstava onoga o kome je vest ,price koje se pricaju ili citaju ili cuju dozivljene kao pozoriste,uvek ima neki stepen nestvarnosti u onome o cemu nas obavestavaju,kao da se nikad nista ne desava do kraja,cak ni ono sto nam se desava a ne zaboravljamo.
Cak ni ono sto zaboravljamo.

“Sutra u boju misli na mene“
Xavijer Marijas

Zašto moramo da slušamo svoje srce?

Zašto moramo da slušamo svoje srce? – upita mladić u trenutku kada su se spremali da prenoće.
– Jer tamo gde ono bude, tamo će biti tvoje blago.
– Srce mi je uznemireno – reče mladić. – Sanja, uzbuđuje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i noćima me ne pušta da spavam dok mislim na nju.
– To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoiđoše se sa nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladićevo srca je počelo da govori o strahu. Pričalo mu je priče koje je čulo od Duše Sveta, priče o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladića pomišlju da neće uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladiću da je već zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike.
– Moje srce je kolebljivo – reče mladić Alhemičaru kada su zastali da malo odmore konje. – Ne želi da nastavim.
– To je dobro. To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao – za jedan san.
– Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
– Zato što nikad nećeš uspeti da ga ućutkaš. Čak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono će uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajući šta misli o životu i o svetu.
– Čak i kad je sklono izdaji?
– Izdaja je udarac koji ne očekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad neće poći za rukom. Jer ćeš poznavati njegove snove i njegove želje i umećeš da se nosiš sa njima.
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udaraca koje ne očekuješ.

Mladić je nastavio da sluša svoje srce dok su putovali pustinjom. Počeo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je počeo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladić prestao da oseća strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. „Čak i ako malo izvoljevam“, govorilo je njegovo srce, „to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvećih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da će doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo“.
– Moje srce se boji patnje – reče mladić Alhemičaru jedne noći kad su posmatrali nebo bez meseca.
– Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Večnošću.
„Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja“ – reče mladić svom srcu. „Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj čas deo sna o potrazi. Tragajući za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da ću sresti, a sve to zahvaljujući hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima.“
Onda je čitavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noći, mladić je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je počelo da mu priča neke stvari iz Duše Sveta. Ispričalo mu je kako je sretan svaki čovjek koji nosi Boga u sebi. I da je sreću moguće naći i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemičar već rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila. „Svakog čoveka na kugli zemaljskoj čeka njegovo blago“, reče njegovo srce. Mi, srca, nemamo često običaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi već više ne žele da ga pronađu. O njemu pričamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nažalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Lične Legende i sreće. Smatraju da je svet pun pretnji – i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, počinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reči čuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce.“
– A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? – upita mladić Alhemičara.
– Zato što bi u tom slučaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladić je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladić se zakleo da će uvek očekivati taj znak i da će ga slediti.
Te noći je sve ispričao Alhemičaru. I Alhemičar je shvatio da se mladićevo srce vratilo Duši Sveta.

Alhemicar, Paolo Koeljo