1 komentar

Autobiografija – Danil Harms

A sada ću da ispričam kako sam se rodio, rastao i primetio kod sebe prve znake genija. Rodio sam se dvaput. Evo kako je to bilo. Moj tata oženio je moju mamu 1902. godine, ali se me moji roditelji doneli na svet tek krajem 1905. jer je moj tata hteo da mu se dete rodi obavezno za Novu godinu. Tata je izračunao da treba pristupiti začeću tačno 1. aprila i tek je toga dana izašao pred mamu sa predlogom da začnu dete.

Prvi put tata je prišao mami 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno čekala taj trenutak i veoma se obradovala. Ali tata je, očigledno, bio u šaljivom raspoloženju i nije mogao da se uzdrži da ne uzvikne: „Aprili-li-li!“

Mama se strašno naljutila i toga dana nije dala tati da joj priđe. Trebalo je sačekati do iduće godine.

Sa istim predlogom tata je prišao mami 1. aprila 1904. godine. Ali mama je, pamteći prošlogodišnji slučaj, rekla da ne želi da se opet nađe u nezgodnom položaju i opet nije dozvolila tati da joj priđe. Tata je navaljivao, ali ništa nije vredelo.

I tek sledeće godine tati je pošlo za rukom da mamu obrlati i da me začne.

Tako sam, eto, začet tek 1. aprila 1905. godine.

Tatina računica je, međutim, potpuno omanula jer se pokazalo da sam ja bio nedonošče i rodio se četiri meseca pre roka. Tata se tako razgoropadio da se babica koja me je prihvatila toliko zbinila da je počela da me gura natrag, tamo odakle sam upravo bio došao.

Jedan naš poznanik koji je prisustvovao porođaju, inače student Vojno-medicinske akademije, izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. Pa ipak, bez obzira na studentove reči, oni su me svejedno gurali i gurali nazad, ne vodeći računa u žurbi da li me guraju tamo gde treba.

Tada nastade strašna pometnja.

Porodilja viče: „Dajte mi moje dete!“ Odgovaraju: „Vaše dete, vele, nalazi se u Vama!“ – „Šta!?“ viče porodilja, „kako u meni, kada sam ga upravo rodila!“ – „Ali“, vele ostali, „da niste možda pogrešili?“ – „Kako“, viče porodilja, „otkud pogrešila! Zar ja mogu da pogrešim! Svojim očima sam videla da je dete koliko malopre ležalo ovde na mušemi!“ – „To je tačno“, odgovaraju porodilji, „;ali možda se negde zavukao.“ Jednom reči, ne znaju ni sami šta da joj kažu.

A porodilja galami i traži svoje dete.

Morali su da pozovu jednog iskusnog lekara. Taj iskusni lekar je pregledao porodilju i raširio ruke, ali se ipak dosetio i dao porodilji dozu engleske soli. Porodilja je dobila proliv, pa sam tako po drugi put došao na svet.

Tada se tata opet razgoropadio, navodno, da se to i ne može smatrati rođenjem, a da ovo, što kažu, još nije čovek nego neki poluzametak, pa ga zato valja ili vratiti natrag ili smestiti u inkubator.

I tako mene smeste u inkubator.

25. septembra 1935.

0 komentara

Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti…

Juče si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti… Da li ćeš se uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je to znak da ne nameravaš da se vratiš?
Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo dobija na vrednosti – rekla si.
Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo. Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili lepo…
Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje – knjižicu ću ti pokloniti.
Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na stvarima koje ne želimo da izgubimo – da bi mogle da nam se vrate.
Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.

Ljubavna knjižica – Dragan Lakićević

0 komentara

Ne znam koliko sam tako ležao

„Ne znam koliko sam tako ležao, devojkom kraj sebe. Samo je jednom rukom neprestano ovlaš doticala sada već preznijano telo. U meni je nešto likovalo, a to nije bio spokoj, nego nešto poput poslednjih plamsaja zapretene žeravice, od vatre što nikako da zgasne pod pepelom premda je oganj već posustao. Ne bih oklevao da blaženim nazovem onoga kome bi bilo dato da oseti nešto slično (mrmljao sam kao u snu), makar i retko, u ovom životu (doista, osetio sam to jedino taj put), i u letu, u magnovenju. Kao da se više ne postoji, više uopšte ne osećati sebe, biti stišan, bezmalo uništen, a da neki smrtnik (govorio sam sebi) uzmogne da u magnovenju i u letu okusi ono što sam ja okusio, odmah bi stao da zlobno gleda na ovaj opaki svet, potresla bi ga zlost svakodnevice, osetio bi težinu smrtnog tela…“

Umberto Eko, „Ime ruže“

0 komentara

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela.

Alberto Moravija, “Rimljanka”