Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

Ako smo beznadezno zaljubljeni

Zelim da kazem citaocima i posetocima muzeja koji se pitaju da li sam tog dana bio nesrecan i tugovao za ocem ili zato sto Fusun nije dosla na sahranu, da je ljubavni bol jedna celina. Stvarni ljubavni bol smesta se u samo jezgro naseg postojanja, dohvati se brzo za nasu najslabuju tacku i nezaustavljivo se siri po citavom telu i zivotu, dubinski povezujuci sve druge bolove. Ako smo beznadezno zaljubljeni, svaka stvar-od gubitka oca do obicne nevolje, na primer, gubitka kljuca-svi bolovi, muke i nemiri postaju okidac te nase osnovne patnje koja je spremna da se svakog trenutka uveca. Neko ko je, kao ja, zbog ljubavi okrenuo citav zivot naglavacke, jos vise nehoticno produbljuje ranu u svojoj dusi misleci da je resenje svih drugih muka moguce s okoncanjem ljubavnog bola.

Orhan Pamuk – Muzej nevinosti