Muzika svira tako veselo

Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati to, da nam je znati!

Čehov, Tri sestre

Kad vas ljubav pozove

„Kad vas ljubav pozove, podite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac, skriven medu perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav ce vas i razapeti. Isto kao što vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grancice najtananije što trepere na suncu, tako ce se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšenicnog, sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki. A onda ce vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde cete se smejati, al’ ne punocom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: ‘Bog mi je u srcu’, vec: ‘Ja sam u srcu Božjem.’ I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s veceri vratite kuci sa zahvalnošcu, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljenickom na usnama… “

Halil Dzubran (Prorok)

Cas anatomije

Imao sam srecu (ili nesrecu) da godine kada se sticu pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira covekovo mitsko i društveno bice, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (pocev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjaci i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrde – tema koja ce me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Decacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slucaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju da, kao kakva romaneskna licnost kojom se poigrava mocni stvaralac, menjam tacke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grckoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telop, gde žive najokoreliji zlocinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja ce u literaturi naci svoju „ideološku“ i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom decijem totalitarizum, pojmovi lako relativizuju, i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naocigled ruše i raspadaju cim ste stvar sagledali i sa one strane mede i zida, sa one strane barikada tog vecnog decijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se zacinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani „do poslednje kapi krvi“, gde se zajedništvo, omedeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstice legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo celici i kali podvizima, mešanjem krvi iz nacetog prsta, pateticnom zakletvom a la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnicki trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparacke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgicne uspomene na detinjstvo.

Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te decije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojcer naoružan nožem i durbinom, surov i pravican, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno odredeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, cim bi me prošli prvi strahovi, da cu biti prepoznat, otkriven, da cu biti surovo kažnjen, shvatio bih sa cudenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema „neprijatelju“, cija se teritorija pruža iza trece ulice i gde žive sve sami razbojnici, dilkoši, psovaci i lopovi, sinovi alkoholicara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijaci prozora, presretaci devojcica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg ulicnog fair playa.

Danilo Kiš, Cas anatomije

Ogledala

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada rece svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao macke, kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.

Jovan Ducic – Plave Legende – Ogledala

Trosimo nasledstvo svoje dece.

Zvercica na spidu- neuhranjena civava koja pokazuje svoje sicusne ocnjake i ceka da je neko sutne u glavu.
Kecap prosipanje emocija- zadrzavanje emocija i misljenja unutar sebe, tako da sve od jednom eksplodira, sokira i zbuni poslodavce i prijatelje, od kojih je vecina mislila da je sa tobom sve u redu.
Depresivna dijeta- sarena salata od antidepresiva i pilula za smirenje (blage rekreativne droge).
Odrzavanje klika- potreba jedne generacije da generaciju iza sebe smatra maloumnom, da bi sacuvali sopstveni kolektivni ego.
Trosimo mladost bogateci se, a bogatstvo otkupljujuci mladost.
Trosimo nasledstvo svoje dece.
… I tako predlazem da uradis istu stvar sa svojim roditeljima. Prihvati ih kao deo necega sto te dovelo ovde, i nastavi sa svojim zivotom. Otpisi ih kao poslovni trosak. Tvoji roditelji bar pricaju o „velikim stvarima“. Ako JA pokusam da pricam sa svojim roditeljima o stvarima poput nuklearnih pitanja, koja mi nesto znace, to je kao da pricam slovacki. Slusaju me puni obzira odredjeno vreme, a kada ostanem bez daha, pitaju me zasto zivim u tom mestu i kakav mi je ljubavni zivot. Pruzis roditeljima i najmanju kolicinu poverenja i oni to iskoriste kao zeleznu polugu da te rascerece i pretumbaju ti zivot bez ikakve perspektive. Ponekad samo pozelim da ih zviznem. Hocu da im kazem da im zavidim na tome kako su vaspitani, i da su tako cisti, i taako bez osecaja nedostatka buducnosti.
I hocu da ih zadavim jer su nam radosno urucili svet toliko nalik na usrane gace.

Generation X – Daglas Kopland

Ova što me pokrenula, vratila me sebi.

A onda mi je došlo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se više osjecao nadmocan, ni skriven, oživjelo je nešto neželjeno u meni. Nije to bila strast, vec možda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu ženu u mome životu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slicna, zašto je jedna dozvala drugu, više me se tice ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjecanje kad necu i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove žene s licem iz griješnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega što se desilo, da se prekorim? Da se prekorim što sam ispustio sve mogucnosti, i više ne mogu da ih vratim.
Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjecanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukcije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukcije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukcije pa da bude bolje u ljudskom životu.
Ova što me pokrenula, vratila me sebi.

Mesa Selimovic – Dervis i smrt

Pri kraju leta, u strašnoj zapari…

Pri kraju leta, u strašnoj zapari, Isakovič je živeo, tako, teškim životom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata neće vratiti. Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin. Bilo je jasno da se vremena turskih ratova više neće vratiti, i da su njegov i Vuičev i Horvatov puk, Karlu šesta briga.
Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je nezimerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja. Svakako da su seljaci bili našli i opljačkali mrtvaca, konje odveli, a leš, možda, bacili u Rajnu.
Isakovič je, bar je on tako mislio, završavao svoj život, tu, pred Štrasburgom. Njegove teške čizme behu izgubile svaku boju, a njegove čakšire, natrag kao džak, svaki oblik. On ih je krpio sam. Od hoda, vetrova i Sunca beše u licu došao kao bakar, zadrigo i očvrsnuo od napora. Opet se činjaše kao puno, teško bure, sa velikim svojim trbuhom. Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.
Nije se uopšte brijao i lice mu zato bi mirnije, skoro blagog izraza. Tek kada i njegovom puku dodeliše jednog katoličkog sveštenika, njegove žute oči, sa malim, crnim tačkicama, dobiše neki grozničavi sjaj, koji na putu nisu imale. Govoreći drukčije nego svi njegovi oficiri, blagočestivo, kao pop, birao je tih dana Ijude, koje je mislio da treba otpustiti kućama. »Pročitaite sie so userdiem, — reče kapetanu Antonoviču, predajući mu spisak odabranika — i ispravljaite me, ašče negde pogrešenii obreščete. Napišite: črez Lorenu rukoju voenuju proidoše i voevaše; domu priidoše, i pri nem v službah voenih biti…« U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje Ijude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.
Jer, mučen bolešću o kojoj nije hteo da brine, a razočaran u svom iščekivanju proizvodstva, doveden do besnila teškoćama oko nabavke brašna i mesa za vojnike, čestnjejši Isakovič, za vreme tog primirja, pred Štrasburgom, ležeći u svojoj jazbini, najposle konačno uvide da je postao smešan i uzaludan, kao neki matori, odebljao pop, koji jednako popuje, ali koji u stvari nije više ni za šta. Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.
Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava. U nekoj vanrednoj vojsci, u nekoj divljoj bici, mišljaše da će se pojaviti on i njegovi Ijudi, silni, proslavljeni i nagrađeni nečim, što nije znao šta će biti, ali što je zamišljao, kao nešto osobito prijatno i značajno, i za njega i za njih. Pošavši, on je ostavljao za sobom brige, koje mu tog proleća naročito dodijaše, svađu s bratom oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje. Tužakajući se svaki dan, očekujući od njega i da mu da jesti, i da mu nađe balvane i grede, i da ga upiše u vojsku, seljakajući se pri tom i bežeći od njega u starija sela i bogatija, okolna naselja. Mučeći se poslednjih dana, pred polazak, oko kopanja bunara, tražeći pijaću vodu, i oko dizanja crkve nasred sela, Isakovič ode rado, uveren da je to sve bedno i ništavno, a da je ono što ga u ratu čeka, silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim, i za njega, i za sve te njegove ljude.
Pred polazak, život mu beše dodijao ne samo zbog nemaštine i bede koju je sretao u svojoj kući, u svojim kolibama, svojim oborima i u celoj okolini svoga sela, duž reke, sve do Varadina, već i zbog neprijatnosti što ih je imao sa markizom Gvadanji, komandantom Oseka, radeći na novoj raspodeli slavonskih sela, upleten u isto vreme u moljakanje i pismene peticije patrijarha Šakabente. Tako da mu se činjaše da svi, kao i on, osećaju uzaludnost svega toga što žive, što se naseljavaju, što tumaraju, što leleču i što se plode, tu duž Dunava. Iz maglovitih isparavanja baruština i blata, Iz jedne neizmerne patnje, koja se ponavljala svaki dan, pri seobama, pri davljenju stoke, pri oranju u blatištu i po slatinama, činilo mu se da će odjahati na neki visok breg, u proletno, toplo jutro, gde će dobiti nešto što će im svima pomoći, što će ih sve razveseliti. Predosećajući da se neće vratiti, ipak je pomišljao da će pri povratku, kad siđu na drugoj strani toga, što mu se činjaše kao breg, jahati kući svi zadovoljni, nalazeći sve izmenjeno i radosno. Decu i ženu ostavljaše u bratovljevoj kući spokojno, a što se tiče naselja, i onih što ostadoše na domu, činilo mu se da će možda i o njima neko brinuti, tako da će ih zateći u visokom žitu, što je već i u ravnici nicalo, oslobođene pomora i boleština. Krađe i ubistva, o kojima je imao kod svoje kuće svaki dan da raspravlja, mislio je da će zaboraviti, a nad svim tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja ili ćesarska ruka. Zato je naročito pazio da se lepo ispišu imena i stanje pojedinih sela i četa, u popisu koji je Komesar imao da pošalje, po naročitom kuriru, Ratnom Savetu u Beč.
Odrastao uz oca koji je još Savojskom prodavao stoku i koji je svu svoju decu, braću, rodbinu, i sva svoja kumstva i poznanstva terao u austrijsku vojsku koja je potiskivala Turke, imao je u mladosti čak i lep život u toj vojsci. Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali duboki pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!
Pod uticajem očevih obećanja, koji mu je punio glavu o povratku u popaljenu i poklanu, opustelu Serbiu, on je u vojsci živeo ne samo u miru, već i u sva tri svoja rata, bezbrižno i zadovoljno, očekujući jednako nešto prijatno što će svima njima da se dogodi. Tek posle očeve smrti, zapadajući sve dublje u taj vojnički život, naseljavanja, popisivanja, gomilanja Ijudi i stoke, po tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih Ijudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji…

Miloš Crnjanski – Seobe

Sad mi je jasno

Sad mi je jasno da sam se vec dugo kretao prema tebi i ti prema meni, premda ni jedno od nas nije bilo svjesno postojanja drugoga prije nego smo se upoznali. Za sve vrijeme u našoj je neizvjesnosti radosno lunjala neka slijepa izvjesnost koja je jamcila da cemo se sresti…
Kada sad pomislim na to, cini mi se da je bilo neizbježno – nije moglo biti drukcije – tipican slucaj onoga što ja zovem visoka vjerojatnost nevjerojatnosti…
Za Svemir se cetiri dana nimalo ne razlikuje od cetiri milijarde svjetlosnih godina. Nastojim to uvijek imati na umu…

Robert James Waller, Mostovi okruga Madison

Kad bi ajkule bile ljudi

„Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaricina kcer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“ „Naravno“, rece on. „Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utucene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srecne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice ucile kako da uplivaju u celjusti ajkule. Ucile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronadu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Ucile bi da je Najveca i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obecavaju svetlu buducnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve buducnosti može stici samo ako nauce da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se cuvaju svih osnovnih, materijalistickih, egoistickih i marksistickih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih pocnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove medusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Ucile bi strane ribice da postoje ogromne razlike izmedu njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali cute na razlicitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti medusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na razlicitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakacile na grudi i bile nagradene titulom „heroj“.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika celjusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u celjusti akjule uz melodicnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova cula.

Cak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice pocinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim znacajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale vece primerke. Znacajnije ribice bi bile odgovorne za cuvanje reda medu ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“

“ Kada je vedro i kada sija Mesec, nocu, na svakoj vodenoj povrsini mozete videti njegovu sliku. Koliko samo vodenih povrsina postoji? I na svakoj od njih vidi se Mesec. Slika originala. Uvek je to njegova projekcija, uvek je to on. Hiljade i hiljade Meseca na hiljadama i hiljadama vodenih povrsina. Sve je to jedan jedini Mesec. On je izvor svih svojih slika. Kada svane dan, sve te slike nestanu, ali Mesec jos uvek postoji. Tako je i sa nama. Svi smo mi slike Boga. Kada nas nestane, Bog jos uvek postoji. On je izvor zivota, on je ono sto smo mi stvarno. Svaka Meseceva slika je u potpunosti odraz Meseca, kao sto je covek odraz Boga. I kao sto se Mesec moze razdeliti na beskonacno mnogo svojih slika, a da mu to uopste ne smeta, tako i Bog, koji je izvor zivota, moze to da ucini. I sve se uvek vraca svom izvoru. Tada sva osecanja nestaju i ostaje samo postojanje. Ali Bogu se ponekad ne svidja taj oblik, kada nista ne moze da oseti zato se projektuje u oblik u kome to moze.“

Bertold Breht

P.S. Izvinjavam se za gresku u jucerasnjem postu… Ispravio sam 😉

Kad vas ljubav pozove

… Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.
Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al’ ne punoćom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kažete: „Bog mi je u srcu“, već: „Ja sam u srcu Božijem.“
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.
Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama?

Kahlil Gibran