Naucio je svoju prvu lekciju

„On je išao. Naucio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš – ucini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da uciniš – zaboravi! Okreni se! Drži se cvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraceš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, cinjenice su drugo. Covek žali manje zato što ipak vidi i priznaje cinjenice. Samo se tako održava.“

E. M. Remark „Trijumfalna kapija“

Izvor: flash.mojblog.rs

Price izgubljenih preljubnika

…“I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, cuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je rec o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i cuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh cestita rodjendan sa telefona iz spavace sobe. Te noci ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavacu sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okacenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavacu sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okoncala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osecaj krivice. Buduci da sam ja bio njen jedini muž, protumacio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s ocajanjem dva preljubnika.
Sledeceg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvic u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene price, jer mi se ucinilo da ce nam ta igra oboma dobro doci, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa cemo rešiti i tu. Te noci ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Citavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavacoj sobi posle uobicajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reci, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio“…

Huan Hoze Miljas, Price izgubljenih preljubnika

Izvor: flash.mojblog.rs

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Zasto pijes?

Na sledecoj planeti ziveo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastuzila.
-Sta ti tu radis? rece on pijanici, koga zatece cutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flasa ispred sebe.
-Pijem, odgovori pijanica turobno.
-Zasto pijes? upita ga mali princ.
-Da zaboravim, odgovori pijanica.
-Sta da zaboravis? raspitivao se mali princ koji ga je vec zalio.
-Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajuci glavu.
-Cega da se stidis? raspitivao se mali princ koji je zeleo da mu pomogne.
-Da se stidim sto pijem! zavrsi pijanica i utonu konacno u cutanje.
I mali princ ode zbunjen.
„Odrasli su zaista vrlo, vrlo cudni“, govorio je on u sebi dok je putovao.

Mali princ – A.de Sent Egziperi

U onom delu gde se bokovi šire

U onom delu gde se bokovi šire, izliveni su, s obe strane, simetricno, u obliku golemih paukova, amblemi firme. Pažljivijom analizom, medutim, otkrivamo, ne bez cudenja, da pauci upleteni u okca gvozdene konstrukcije bokova i nisu zapravo pauci, nego stostruko uvelican mašinski cunak sa mehanickim kalemom iz kojeg se izvija konac (koji je uvelicavanjem postao debeo kao uže, i stoga teško prepoznatljiv) i koji, oponašajuci slovo S, stvara iluziju paukovih nogu. Taj je amblem, kao na plemickim grbovima, obojen zlatnožutim, kao i arabeske na lakiranoj glavi mašine. Te su arabeske vec delimicno oljuštene, pozlata otpada u tankim finim ljuspicama. Stona ploca, od drveta prevucenog šperplocom, takode je vec pocela da se ljušti, narocito po ivicama. Prvo se potprišti, od promena temperature i od vlage, zatim pocinje da se bora i da se cepa kao bolesni nokti. Jedan mali amblem od mesinga, eliptican kao medaljon, i isto tako žut i sjajan, spojen je uz vitki vrat mašine sa dva zupcasta šrafa. Na njemu se nalazi onaj isti kalem-pauk, samo sad mnogo jasniji, zbog smanjenih dimenzija. Naokolo, kao na metalnom novcu, utisnuto je u bareljefu The Singer Mangf. CO – TM. Kada sam okretao pedalu, mašina je brujala kao lira. Jednom sam slomio iglu, pa je moja majka skinula kaiš-prenosnik. No sad svejedno. Po povratku kuci, pogled mi je, pre nego što zaspim, padao na tu mašinu, i valjda zbog dugog putovanja vozom, i zbog svih zvucnih utisaka koji su ostali u mom sluhu, cinilo mi se da ona radi. Cuo sam kako zvrje tockovi i kako klize osovine, meko.

Danilo Kis

Ako ti jave da veceras

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene…
Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako – to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

Dario Dzamonja

Dosada je moj hobi…

„…U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi…
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno…
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja…
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog…
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone…
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu…
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…“

Ðorde Balaševic  –  Tri posleratna druga

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Laku noc, njene pospane oci…

Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja…I trgao se.Uplasen…Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda…
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje…
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci…Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja…
Laku noc, njene pospane oci…

Djordje Balasevic

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan…

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…

Jedan od onih zivota – Balasevic

Kipar definitivno nije kompaktno tle.

„Zahvaljuci obilju slobodnog vremena, pocinjem da uranjam u slojevitu, misterioznu, zapravo misticnu povest „malog kontinenta u istocnom Mediteranu“, kako Fernan Brodel u svom rafinisanom stilu naziva Kipar. Osvrnimo se u prošlost i videcemo da tu još od najstarijih geoloških razdoblja ništa nije jednostavno, jedinstveno, kompaktno. Prema paleogeografskim istraživanjima, u davna vremena, postojala su dva Kipra. Današnja dva planinska venca, Troodos i Pentadaktilos, jedan na severu, drugi na jugu, koji se protežu pravcem istok-zapad. Na satelitskim snimcima jasno se vidi da su ta dva, po svemu razlicita masiva – prvi bi pre pristajao Rodopima, drugi Dolomitima – nasilno spojena prostranim krecnjackim platoom koga je sa morskog dna izdigao snažan tektonski poremecaj. Aleksandar, inženjer geologije iz Novog Sada, koji radi kao konobar u kafeteriji Epi Topou u centru južne Nikozije, potvrduje moje pretpostavke. „Nema nikakve sumnje, kaže, masiv Troodosa geološki pripada azijskom kontinentu; Pentadaktilos je završetak dinarskog planinskog venca. Ravnica koja ih spaja sastavljena je od sedimenata. Kipar definitivno nije kompaktno tle.“

Svetislav Basara – Lestvica užasa

I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve putove moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti netko pokloni cvijeće. I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, I da uistinu vrijediš

Veronica A.Schoffst