A krune carske i kraljevske spadaju u kape

A krune carske i kraljevske spadaju u kape odmah iza svetih oreola kojima se kite sveti ljudi sa fresaka po crkvama.
Nemanjin unuk Uros Prvi , treci sin Stefana Prvovencanog i Ane Dandolo , unuke duzda mletackog Emerika zeni se Jelenom Anzujskom koja mu u miraz donosi Dolinu Jorgovana i talenat da gradi crkve od Skadra do Zadra . Jelena Urosu rodi sinove Dragutina i Milutina . Milutin u istoriji poznat kao deda Cara Dusana Silnog i kao graditelj Gracanice i dograditelj Hilandara , i kao momak koji se cesto zenio i veliki covek koji je postao bugarski svetac.
A Dragutin , stariji brat , majku , Jelenu pusti da vlada Primorjem , a on uze zemlje od Djerdapa do reke Kupe , preko Macve , Posavine i Podravine i moglo mu se jer je u ono tatarsko doba uzeo za zenu kcer Istvana Petog , sina Bele Cetvrtog , Katalin se zvala , znala je da sije i veze , bavila se rucnim radom iako je bila kraljica. Povremeno je dolazila ovde u Klakar na Vucijaku , tu gde je bio Burgus , tvrdjava jos iz rimskog doba. Tu je rodila Jelisavetu , koju su srecno udali za Stevana Kotromanica , njegov unuk bude bosanski kralj Tvrtko cije je kosti i zastavu pronasao vas otac , udarnik Trece fiskulturne brigade na izgradnji pruge…
Taj velicanstveni kralj Dragutin umire kao monah Teoktist 1316. Racuna se da je umro u Sremskim Karlovcima , da mu je telo posle preneseno u Ras , u crkvu Sv.Djordja…
Na freskama se vidi lepi kralj sa krunom , tom vladarskom kapom kojom se mocno vlada. Eno ga u Sopocanima , u porodicnom krugu , sa ocevom rukom na ramenu , eno ga , u crkvi Sv.Ahilija…Kada budete imali nekog sekundarnog posla u tim krajevima pogledajte tu krunu kako cuva mudru glavu naseg pretka koji je bio praunuk Stefana Nemanje , a pradeda Urosa Nejakog , posle koga nema Nemanjica po muskoj liniji… Pogledajte , mladicu , kako se sve u vezi sa nama koji jurimo kroz pejsaz kuda je Dragutin hodao , onako sepav , a mi tu zemlju i puteve samo poganimo…“

Dusko Trifunovic – Andjel do Andjela

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Kad vas ljubav pozove

„Kad vas ljubav pozove, podite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac, skriven medu perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav ce vas i razapeti. Isto kao što vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grancice najtananije što trepere na suncu, tako ce se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšenicnog, sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki. A onda ce vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde cete se smejati, al’ ne punocom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: ‘Bog mi je u srcu’, vec: ‘Ja sam u srcu Božjem.’ I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s veceri vratite kuci sa zahvalnošcu, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljenickom na usnama… “

Halil Dzubran (Prorok)

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru

Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru, malu gasi, veliku još više raspali.“ Lepo zvuci, ali nije tacno. Na žalost! Rastanak nije dobar, nije koristan ni za najvecu ljubav. LJubav živi od iluzije potpunog slaganja, savršene identicnosti dveju licnosti. Mi zamišljamo da voljeno bice ne samo misli i govori u istom pravcu i smislu sa nama nego i da diše i hoda u istom ritmu sa nama. Dok smo zajedno, ta se iluzija održava recima, os-mejcima, fizickim dodirom. Disonancije su retke i lako se popravljaju. Ali cim otputujemo i rastanemo se, mi pocinjemo sve cešce i sve oštrije da osecamo da stvorenje koje volimo ima svoj život, svoje puteve i potrebe, koji naravno nisu jednaki sa našima, nego cesto i potpuno oprecni.

V. Desnica – Proljeca Ivana Galeba

Vecera

Na tom mestu naime prekide pretskazivac zdravljanje Zaratustrino sa njegovim gostima: on se progura napred, kao neko ko ne sme da gubi vremena, dohvati Zaratustru za ruku, i povika: »Ali, Zaratustra! Jedno je mucnije nego drugo, tako ti sam kažeš: dobro dakle, jedno je meni sad više potrebno nego sve drugo. Prava rec u pravo vreme: zar me ti nisi pozvao na jelo? A ovde ih ima dosta koji su prešli duge puteve. Valjda tek ne misliš da nas besedom zasitiš? Osim toga, svi mi vi govorite i suviše o smrzavanju i davljenju u vodi i na suvu, i o ostalim nevoljama telesnim: ali još niko od vas ne spomenu moju nevolju, a to je umiranje od gladi.« – (To rece prorok; a kad zveri Zaratustrine zacuše te reci, razbegoše se od straha. Jer videše da sve ono što su preko dana donele bile kuci, nece biti dovoljno ni za samoga pretskazivaca da se nakljuka.) »I k tome od žedi, nastavi pretskazivac. Cujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hocu vina! Nije svako roden vodopija kao Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivac iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj cutljivi, dode do reci. »Za vino, rece, mi smo se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejuci se. Baš hleba nema u pustinji. Ali, ne živi covek samo o hlebu, vec i o mesu dobrih jaganjaca, a takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti zacinima: tako ja volim. I korenja i voca ima dosta, i dosta dobrih i za cankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka da se zubi polome. Tako cemo brže-bolje prirediti dobru veceru. Ali ko hoce da se prihvati, mora da i sâm prihvati, cak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i vinu i zacinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! rece u šali: zar se zato ide u pecine i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono cemu nas je nekad ucio: ‘Neka je slava maloj sirotinji’, i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje, odgovori mu Zaratustra, kao što sam ja. Ostani pri navici svojoj, cestiti covece, melji zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se cini da si veseo! Ja sam zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ici veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten niti sanjalica, vec spreman i na najteže kao da ce na gozbu, zdrav i sav. Ono što je najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu, najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj zdesna odvrati »Cudno! Da li je još ikad cuo ko tako pametne stvari iz usta jednog mudraca? Jer odista, ja držim da je najcudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom još i pametan, i nije magarac.« To rece kralj od desna, i cudaše se; a magarac na te njegove reci zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoce ona duga gozba koja se u staroslovnim knjigama naziva »Tajnom vecerom«. A na njoj ne beše ni o cemu drugom govora do o višem coveku.

Friedrich Nietzsche

Ideje i izbori

Sicusna promena danas dovodi nas do dramaticno razlicitog sutra. Postoje velicanstvene nagrade za one, koji izaberu strme teske puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor cinimo u ravnodusnom slepilu, a svet oko nas ni za sta nam ne jemci.
Jedini nacin da se izbegnu svi zastrasujuci izbori je da se napusti drustvo i postanje pustinjak, a to jeste zastrasujuci izbor.
Odnos je izrazavanje ideje i izbora. Pogledaj oko sebe – sve sto vidis i dotices, nekada je bila nevidljva ideja dok neko nije odlucio da je ozivotari.
Ne mozemo dati novac siromasnom alternatvnom ja u drugim vidovima prostora i vremena, ali mozemo im dati ideje koje oni mogu pretvoriti u bogatstvo, ako to izaberu.

Richard Bach „Jedno“

Kad vas ljubav pozove

… Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k’o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.
Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al’ ne punoćom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kažete: „Bog mi je u srcu“, već: „Ja sam u srcu Božijem.“
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.
Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama?

Kahlil Gibran