Ne trpim ni od kakve nemaštine.

Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiv sam prema onome što mi je potrebno. Prilično rano sam naučio sve kućevne poslove. Sedim na stepenicama trema, čistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujući ga za grane, košulje, čaršavi čarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sam zakrpim. Teža oštećenja odnosim krojaču. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sam pečem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voćem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kućevni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaćicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srećan sam što sam uspeo od žena da naučim ovaj čudesni mir domaćih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj ženi. Ne podnosim prašinu, ali ovde među drvećem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od čovečanstva očekivao nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošću. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izađu na sunce, bez reči, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija – revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni, sunce mi sija u leđa, a leđa blistaju od zadovoljstva. Znam da u čoveku postoji sveta i duboka tama, noćni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da čovek ispod kože kliče kada oseća toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naročitog smisla što čovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunčevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam šta je to nasmejani falos – osunčane, blistave, razgaljene prozračene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grčkih bogova.

Bela Hamvas, Madjarski Hiperion

Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede

Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena…
Mala Vidra: Tatin… Ali ja ga nosim… Svira svaki pun sat… Njime sam se
uspavljivala kad sam bila mala… Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom… Ali tata kaže da je odsvirao svoje… Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti… Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri…
Vasa: Ma, baš ga briga… On samo ide po svom…
Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?
Vasa: Mora biti da je lepo… Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš…

Polja… Bregovi, vinogradi… Pa trska i palacke… Onda neki tornjevi u daljini… Opet žito… A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba… U koji se ni mlad mesec ne usuđuje… A o suncu da i ne govorimo… Mala Vidra ga gleda utešeno, gotovo ponosno zbog svog putujućeg prozora, ali onda snuždeno zaokrenu vratićem, otkrivši načas mali skriveni prostor iza uha, dotle neistražen njegovim pogledom… Potom je ustala i pridružila mu se na ogradi, pa trešnjom koja joj je došla pod ruku pokušala da pogodi cvetić koji je voda polako nosila. U činijici je užurbano probrala još jednu trešnju koja joj se učinila felerična, a kad je videla kako je Vasa zavidno posmatra, uzalud se osvrćući da pronađe nešto čim bi i on okušao sreću, nesebično mu poturi trešnje, osmehnuvši se…
Mala Vidra: Da, ali… Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo… Moja kuća
jednostavno otplovi kad joj padne na pamat… Poštar bi morao plivati za njom… To je jedno… A drugo… Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom… To je sigurno…
Trenutak njihove zamišljenosti prekida ponovno prekoredno oglašavanje sata, na šta se ona glasno nasmeja, a on se tobož začudi…
Vasa: Nikad mi sat nije prošao brže… Uz tebe vreme prosto leti…
Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede, ali, nekako predosetivši to, ona se ne okrete ka njemu, već srknu limunadu iz visoke čaše, i osta zagledana na potpuno drugu stranu, sve do kraja melodije sata, pa i duže…

Kao rani mraz – Balašević