Zaspao je kao dete, spokojno disuci u njenoj kosi.

Zaspao je kao dete, spokojno disuci u njenoj kosi. Ona ispruzi ruku i upali svetlo na stocicu. Sada je znala koja je to pesmica koji je htela da odrecituje, ali to nije bila pesmica, bila je to molitva. Skliznu s kreveta i kleknu na tepih. Sklopi ruke, s laktovima oslonjenim na krevet. Bila je molitva koja je pripadala nekoj dalekoj proslosti, proslosti jedne devojcice s krupnim ocima i smedjim kikicama. “ andjele cuvaru, koji bdijes nada mnom, cuvaj i zastiti me…” Nije umela dalje, nije se niceg drugog secala. Okrete glavu i pogleda se u ogledalo na vratima. Tada ga vide. Bio je to mali andjeo cuvar koji je, rasirenih krila u znak zastite, lebdeo nad ramenom nage zene koja je klecala. Andjeo je imao lice devojcice sa krupnim ocima i smedjim kikicama. Ali, bilo je to lice stare devojcice, a krilas nisu bila prekrivena perjem, vec tamnom i glatkom dlakom kao u misa. To potraja samo tren. Zagnuri lice u sake a onda ponovo pogleda u ogledalo: andjeo je nestao.
U prvi mah nije primetila da place, samo je osetila kako joj suze kvase obraze. Potom joj iz grla navrese jecaji, pokusala je da ih ugusi rukom, ali nije uspela. On se pribudi i pogleda je. Na njegovom licu se ponovo ocrta ona decija zacudjenost” sta ti je?”, upita je tiho, “ sta ti je?”
“ idi u svoju sobu, molim te”, Progovori ona guseci jecaje, “ idi u svoju sobu”.

Antonio Tabuki “ crni andjeo”

A ona bi mnogo dala da sazna…

Prihvatila je to namerno otvoreno laskanje u duhu u kojem je izgovoreno,užvajući u njegovoj letpoti, njegovom udvaranju, njegovom oštrom i pronicljivom umu; bio bi zaista izvanredan kardinal. U čitavom životu, koliko se sećala, nije videla lepšeg muškarca niti muškarca koji je svoju lepotu koristio na takav način. Morao je biti svestan kako izgleda – svoje visine, savršenih proporcija svog tela, finih aristokratskih crta, toga da su svi ti fizički elementi kombinovani s takom brigom za izgled konačnog proizvoda kakvu je Bog pokazao kod malo koje od svojih kreacija. Bio je naprosto savršen, od nemirnih crnih kovrča na glavi i neobičnog plavetnila očiju do finih, vitkih ruku i sitnih stopala. Da, morao je biti svestan onog što predstavlja. Ipak, držao se kao da je sposoban da se odvoji od toga, izazivajući kod nje utisak da nije nikad robovao svojoj lepoti niti će ikad robovati. Upotrebit će je bez imalo griže savesti ako bude očekivao da će mu to doneti neku korist, ali ne kao da je fasciniran tom svojom privlačnošću, nego kao da smatra kako su ljudi na koje ona utiče dostojni samo preziru. A ona bi mnogo dala da sazna šta ga je u prošlosti načinilo takvim…

Kolin Mekalou, “Ptice umiru pevajući”