Postoji prošlost. Postoji budućnost.

Postoji prošlost. Postoji budućnost. Dve ogromne gromade. Sasvim je jasno da nikad ne ulazimo ni u prošlost ni u budućnost…
Budućnost za nas postoji samo kao namera, a prošlost kao sećanje.
Pošto strelica vremena ima samo jedan, nepromenljiv smer, ne sećamo se budućnosti, niti se bacamo u prošlost da bi smo pravili planove.
Prošlost nas gura napred, budućnost čeka iza okuke.

Ja poznajem svoju prošlost i u njoj ne mogu ništa, ili gotovo ništa, da promenim.
U određenoj meri gospodarim svojom budućnošću, ali je ne poznajem.
Postoji iščezla prošlost, poznata i izgubljena.
Postoji neispisana tajanstvena budućnost, puna obećanja i zebnji.

U sredini je sadašnjost…Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom…
Ovde ili onde pojavljuje se pukotina u zidu sećanja odnosno nade…ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti.
Sadašnjost ne postoji, ali mi ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje.

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost.

Žan d Ormeson – „Priča Jevrejina lutalice“

Nikad nema onih koje trazis.

Nikad nema onih koje trazis.
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano.
Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi?
‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno.
Covjek treba da se odrice svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja. Misao je surovo beznadna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo, uvijek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi.
Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi?

Derviš i smrt

Sta je za vas vjecnost?

– To je zbir nasih juce i svih svjesnih ljudskih bica. Vjecnost je proslost za koju niko ne zna kad je pocela. Ali vjecnost je i sva sadasnjost. Sadasnji trenutak sve nas sadrzi, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.V jecnost je takodje i buducnost koja jos nije stvorena, ali koja postoji, koja pocinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaze da je vrijeme pokretna slika vjecnosti. Vjecnost nam dozvoljava da zivimo na postupan nacin: sate, noci i dane, godine.Imamo pamcenje, sadasnja osjecanja, pa onda imamo buducnost, ciji oblik jos ne znamo, ali je predosjecamo ili se nje plasimo…

Horhe Luis Borhes u razgovoru sa Brankom Bogavac.
Iz knjige Branke Bogavac: „Razgovori u Parizu“

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj: ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadasnje znanje, iskustvo i osecajnost. Zato pricu o poroslosti (a svaki trenutak je vec proslost; prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i neizvesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju, umesto secera, sipamo gomilu spletki.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom – Marija Jovanovic

Poznao me je odmah

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

„Vuk“ ~ Mika Antic

I samo postoji taj trenutak

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu,bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada…
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste,sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj…i samo postoji taj trenutak…

Paulo Koeljo – Alhemicar

Prozori ono sto nam je potrebno

Prozori ono sto nam je potrebno, rekao mi je onomad, jedan mudri starac iz daleke zemlje. Neizmernost stvarnosti je nepojmljiva, kako bismo je razumeli treba je zatvoriti u pravougaonik. Geometrija se suprotstavlja haosu. Zbog toga su ljudi izmislili geometrijske prozore, a svaka geometrija podrazumeva prave uglove. Da li je i nas zivot podredjen pravim uglovima,.Znas te komplikovane putanje,sacinjene od segmenata, koje svi moramo da predjemo naprosto kako bismo stigli do svog kraja. Mozda, ali ako jedna zena poput mene o tome razmislja, dok sedi na jednoj terasi koja gleda na Egejsko more. Jedne veceri kao sto je ova, shvata da sve ono o cemu mislimo, sto zivimo, sto smo proziveli, sto zamisljamo, sto smo zeleli, ne moze biti potcinjeno geometriji. I da su prozori samo kukavni oblik,g eometrije, onih koji se plase kruznog pogleda u koji sve ulazi bez smisla, i nepovratno. Kao kada je Tales gledao zvezde, koje ne ulaze u okvir prozora.
Sakupila sam sve od tebe, mrvice, fragmente, prah, tragove,pretpostavke, nijanse u tudjim glasovima,poneko zrnce peska,jednu skoljku,tvoju proslost koju sam izmastala, nasu pretpostavljenu buducnost, ono sto sam od tebe zelela, ono sto si ti meni obecao, moje detinje snove, zaljubljenost koju sam kao mala osecala prema svom ocu, poneki glupav stih iz moje mladosti, bulku sa ivice prasnanjvog puta. I to sam takodje stavila u dzep, znas. Krunicu jedne bulke, poput onih bulki, koje sam u maju svojim Folksvagenom isla da berem po obroncima ,dok si ti ostajao u kuci zatrpan svojim projektima,posvecujuci se komplikovanim receptima koje ti je tvoja majka ostavila u jednoj crnoj knjizici ispisanoj na francuskom, a ja sam ti brala bulke koje nisi umeo da razumes. Ne znam da li si ti stavio svoje seme unutar mene, ili obrnuto. Ali ne, nijedno nase seme nikad nije proklijalo.Svako je jednika za sebe,bez mogucnosti da se produzi u buducem telu,a pogotovo ja bez ikoga ko bi preuzeo moju teskobu.S va sam ostrva obisla trazeci te. I ovo je poslednje,kao sto sam i ja poslednja. Posle mene kraj.Ko bi te mogao vise traziti osim mene…

Antonio Tabuki, Svakim casom sve je manje vremena

Izmedju noci i jutra

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim: Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju. Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak, kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi: Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh: Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima i tvoj dah nece da kusa”

Kahlil Gibran

Na ovome svijetu

Hollis i March su znali da su kod Cooperovih nepozeljni, ali su svejedno dosli brojiti konje. Hollis jos cuje vjetar kakav je puhao onog dana kad su ih uhvatili. Cuje ga u svojim snovima i dok sece preko pasnjaka ciji je sad vlasnik. Bilo je nemoguce razumijeti sto je March govorila iznad huke vjetra, ali je Hollis vidio da joj je noga zaglavila izmedu dva kamena. Pudlica Annabeth Cooper je skljocala zubima;imala je iznenadujuce velike zube za psa svoje vrste i jamacno je zahvatila meso jer je iz Marchine ruke krvarilo.
„Nazvat cu policiju“, viknuo je Jimmy Parrish, dovoljno glasno da ga cuju.
March je imala na sebi bijelu kosulju koja se na vjetru nadimala poput zastave. Znala je da je Hollis vec imao nekoliko okrsaja s policijom. U ljekarni su ga uhvatili u kradi nekih casopisa koje si nije mogao priustiti, a vlasnik prodavaonice alkoholnih pica cinkao ga je kad je pokusao kupiti pakiranje od sest limenki piva. On je bio gradski decko, doveden na Lisicji brijeg netaknutih gradskih navika, i March mu to nije zamjerala. No svejedno, jos jedna kap i casa bi se mogla preliti.
„Kreni“, March mu poruci bezglasno, pokretima usana. „Idi“, bila je uporna.
U strahu od policije, sluden vjetrom, Hollis se okrene i potrci. Hollis je bio brz, ali ne prode ni dan a da se ne upita sto bi se dogodilo da nije bio tako brz, da su ga uhvatili ili da je ostao na mjestu. Sto da su on i March proveli taj dan kod Maslinova jezeru umjesto sto su spijunirali na farmi?Zar se tako odreduju sudbine i buducnosti?Slucajan izbor, vjetrovit dan, pas koji ne zna gledati svoja posla?
Neki ljudi znaju tocan trenutak kad su sve izgubili. Mogu se vratiti u proslost i vidjeti to jasno kao na dlanu, ali ni za zivu glavu ne mogu shvatiti zasto to nisu primjetili dok se dogadalo. Zasto Hollis nije prestao trcati?Zasto nije ostao uz nju? Cekao je March – njemu se to cinilo cijelu vjecnost – na grbavoj sporednoj cesti koja je vodila od farme do Hilla.  Kako je poslijepodne prolazilo vjetar je jenjavao, ali je krv koja je sumjela u Hollisovoj glavi zamijenila njegovu huku. U glavi mu je bubnjalo i sto je protjecalo vise vremena, to mu se glavobolja pogorsavala. Naposljetku, nebo je poprimilo boju tinte. Kad se pojavila March, gatalinke su se vec glasale a mjesec je plovio po nebu.
Drzala je u ruci pregrst ruza odrezanih u vrtu Annabeth Cooper;dok je trcala prema njemu stiskala je na prsima ruze vrste Unity, Double Delight i Peace. Eto sto je Hollis najprije ugledao:ruzicaste ruze u crnoj noci. Doslo mu je da zaplace i bio bi se rasplakao, da se March nije raspricala. Zapravo, nije slusao sto mu ona govori – u svakom slucaju nije mu se slusalo o tome kako je Richard Cooper faca ili kako je njegova sestra Belinda tako dobra srca da drzi oposuma za kucnog ljubimca i da ga hrani kruhom omeksanim u toplom mijeku i dopusta mu da spava na dekici u podnozju njezina kreveta, premda je gospoda Cooper zabranila bilo kakve zivotinje u kuci osim svojih pudlica. Ne, nije zelio cuti te pojedinosti, jer mu je bio dovoljan jedan pogled na Marchino lice da shvati sto se dogodilo. U jedno jedino poslijepodne, a sve zbog jednog glupog psa i kemanog zida, to se dogodilo. Izgubio ju je.
(…) Proslog proljeca nasao je crvenu ruzu na zemlji ispod ograde i to ga je osupnulo kao da je ugledao lokvu krvi. Nogom je odbacio ruzu ispod zivice zimzelena, no ipak ju je i dalje vidio kutom oka. Vidio je tu ruzu dugo nakon sto je usahnula i uvenula.

Alice Hoffman

Da li smo ikad pomislili na smrt?

Niko nikada ne pomislja da ce se zateci s pokojnicom u narucju i da vise nece videti lice cije pak ime pamti.Niko nikad ne pomislja da ce iko umreti u najnezgodnijem trenutku,iako se to upravo sve vreme desava,nego mislimo da niko nece nepredvidjeno umreti pored nas.Cesto se prikrivaju cinjenice ili okolnosti;i zive,a i onoga ko umre-ako stigne da shvati-neretko je sramota od oblika moguce smrti i njenih vidova,takodje i od uzroka.
Pokvarene skoljke,cigareta upaljena dok se tone u san koja pali carsave,ili jos gore,vunu nekog cebeta;okliznuce pod tusem-potiljak-a vrata kupatila zakljucana,grom koji obara stablo u sirokoj aveniji a to stablo prilikom pada gnjeciili odrubljuje glavu slucajnog prolaznika,mozda nekog stranca;umreti u soknama ili u berbernici sa velikom portiklom oko vrata,ili u javnoj kuci ili kod zubara;ili dok covek jede ribu pa se zadavi koscicom,umreti od zagrcnutosti poput dece cija majka nije tu da im stavi prst u grlo i spase ih;umreti na pola brijanja,s jednim obrazom punim sapunice,a bradom za vjeki vjekov vec nejednakom ako niko ne primeti pa iz samilosti dovrsi posao;a da i ne govorimo o najnedolicnijim trenucima postojanja,o onim najskrovitijim,o onima o kojima se i ne govori izuzev u pubertetu jer izvan njega vise nema izgovora,mada ima i onih koji ih se doticu ne bi li izvalili neku duhovitost koja nikad nije duhovita.
Ali ma smrt je jeziva,kaze se za neke smrti;ali ma smrt je smejurija,takodje se kaze sred kikotanja.
Kikotanje potice otuda sto se govori o konacno upokojenom neprijatelju ili o nekome veoma udaljenom,o nekome ko nam se zamerio ili ko odavno boravi u proslosti,o nekom rimskom caru,o nekom cukundedi,ili pak o nekom mocniku u cijoj se rogobatnoj smrti jedino vidi jos uvek zilava,jos uvek ljudska pravda koju u sustini prizeljkujemo svima pa i nama samima.
Kako se radujem toj smrti kako mi je zao zbog nje,kako je slavim.Ponekad je za smejanje dovoljno da pokojnik bude neznanac o cijem neizostavno smesnom udesu citamo iz novina,jadnicak, kaze se kroz smeh,smrt kao prikazivanje ili predstava onoga o kome je vest ,price koje se pricaju ili citaju ili cuju dozivljene kao pozoriste,uvek ima neki stepen nestvarnosti u onome o cemu nas obavestavaju,kao da se nikad nista ne desava do kraja,cak ni ono sto nam se desava a ne zaboravljamo.
Cak ni ono sto zaboravljamo.

“Sutra u boju misli na mene“
Xavijer Marijas