Jesam li vas zaboravio?

Jesam li vas zaboravio? upita se. Ne, nikad! tebe ne, Hanse, ni tebe, plava Inge! Ta vi ste bili oni za koje sam radio, i kad sam slušao kako mi plješću, tajno sam se obazirao da vidim da li vi u njemu sudjelujete….
Da li si ikad pročitao „Dok Karlosa“, Hanse Hanzene, kao što si mi obećao kraj baštenskih vrata? Ne čini to! To više ne tražim od tebe! što se tiče kralja koji plače, zato što je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da postanu mutne i sanjarske gledajući stalno u stihove i melanholiju…Biti kao ti! još jedanput početi, odrasti kao ti, ispravan, radostan i jednostavan, uredan, valjan i u skladu sa Bogom i svijetom, voljen od onih koji su bezazleni i sretni, tebe uzeti za ženu, Ingeborg Holm, i imati sina kao što si ti, Hanse Hanzene, – živjeti slobodan od prokletstva saznanja i stavralačke patnje, voljeti i živjeti u blaženoj običnosti!… Još jedanput početi? Ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto – sve bi se opet zbilo, kao što se već zbilo. Jer neki ljudi neminovno zalutaju, jer za njih pravog puta zapravo i nema.

Tomas Man – Tonio Kreger

Gde počinje nezadovoljstvo?

Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-‘Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

Steinbeck „Slatki četvrtak“