Budimo se u tami u potpunom neznanju.

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb „Lastavičin dnevnik“

Probudio sam se

Probudio sam se, dakle sam na svetu sa onim glupim osecajem da sam prespavao evakuaciju planete… Proteglio sam se, oprezno, prozivajuci redovne jutarnje bolove…
Leva „ahilova“? Desni meniskus? Prepone? Lumbago? Peti prsljen? U redu je. Svi smo tu.

Seo sam na ivicu kauca, lagano spustio lice u sake, bezuspesno, pokusavajuci da zamislim da te sake pripadaju Njoj…
Ok, priznajem..
Ova masina mozda i ne vuce vise kao nekad? Kontakti su olabavili, kompresija,neki mali neprakticni sentimenti zaribali su jednom za svagda.. Ali …
To je jos uvek kao novo..
Tako neukroceno..
Nerazumno..
Tako pobedonosno sasavo..
O, da..
Anamaria bi mogla biti sasvim zadovoljna nacinom na koji mi nedostaje ..
To je jos uvek onaj nemirni srndac.
Divalj i mladjan..
I lud kao noc ..

„Jedan od onih zivota“ ~ Balasevic