Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

Ponekad me je razum opominjao

Ponekad me je razum opominjao: Kuda vodi ovo neprestano opijanje? Ali je Dzon Barlikorn znao da ucutka takva pitanja. „Hajde da nesto popijemo,pa cu ti sve objasniti“ ,bio je njegov odgovor.I to je delovalo.Evo primera koji to osvetljava i na koji Dzon nije nikad prestao da me podseca:
Dogodio mi se nesrecan slucaj,zbog koga je bila potrebna opasna operacija.Jednog jutra,nedelju dana posle silaska s operacionog stola,lezao sam na bolnickoj postelji slab i umoran.Lekar je stajao kraj postelje spremajuci se da ode.S negodovanjem je gledao cigaretu koju sam pusio.
-Trebalo bi da se toga okanite-savetovao je.
-Na kraju ce vas oterati u grob.Pogledajte mene.
Pogledao sam ga.Bio je otprilike mojih godina,sirokih ramena,snaznih grudi,sjajnih ociju,obraza rumenih od zdravlja.Tesko bi se mogao naci lepsi primerak ljudske rase.
-I ja sam nekada pusio -produzi on.Ali sam ih ostavio i pogledajte me.
..Covek je bio drzak,opravdano drzak,svestan svoga zdravlja.A posle mesec dana bio je mrtav.Nije bio posredi nesrecan slucaj.Pola tuceta raznovrsnih mikroba s dugim naucnim imenima napalo ga je i unistilo.Umro je vristeci od bola.
„Eto vidis“,govorio je Dzek.“On se cuvao.Cak je i prestao da pusi.A evo sta je za to dobio.Divna nagrada zar ne?Gledaj sta je on propustio.Zar ne zelis da propustis sve sto ja mogu da ti pruzim,samo zato da bi te napali mikrobi i odvukli u smrt?Nema pravde na ovom svetu.Sve je lutrija.Ali ja stavljam lazan osmeh na lice i smejem se cinjenicama.Smej se i ti,i raduj se sa mnom.I tebi ce jednog dana doci kraj,ali do tada budi veseo.Gadan je ovaj svet kad se mogu dogadjati takve stvari kao sto je ova koja se dogodila tvom doktoru.Covek treba samo da popije jos jednu casu i da sve zaboravi.“
I naravno,popio sam jos jednu casu zbog zaborava koji dolazi posle nje.Ali sam pio razumno,inteligentno.Nastojao sam da kvalitet pica bude sto bolji.Uzgred,treba napomenuti da kad covek pocne da pije razumno i inteligentno,on time samo pokazuje koliko je daleko otisao na putu kojim je krenuo.

„Kralj Alkohol“ ~ Dzek London

Stalo nam je do nase setnje

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošcu, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znaci, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrecno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrecno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajuci je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreca kada bi covek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko covek ne bi bio u stanju da cuva sliku lepote, cak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u narucju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takode kakva sreca što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time celo postaje više, koje se cesto i ponosno podiže, ne ocrtavajuci njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje celo. Njeno lice lici na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osecam svojim ocima kao da je somot. Njene oci – da, još ih nisam video – pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da cu se s njom još sresti, svakako cu je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam ocekivao, na nju ce doci red. Ako me ne prepozna, u svakom slucaju cu vec naci prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamcim vam da ce se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Dnevnik zavodnika – Seren Kjerkegor

Kada bismo svake noci sanjali jedno isto

Kada bismo svake noci sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da ce sanjati svake noci, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srecan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noci, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noci sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mucne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesrece. I zbilja bi ono (spavanje) pocinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi razliciti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje ngo ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja medutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: „Cini mi se da sanjam.“ Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blez Paskal, „Misli“, 386

Čini mi se da sanjam.

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje viđamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od buđenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono (spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuđuje nas znatno manje ngo ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja međutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: „Čini mi se da sanjam.“ Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blez Paskal, „Misli“, 386

Junak naseg doba

Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; mozda ga tkogod podigne! Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne; ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu. Mene samoga ne moze vise strast da obezumi; prilike su u meni ugusile castoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada — podvrci svojo volji sve sto me okruzava. Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi – nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti? Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava – nije li to najsladja hrana naseg ponosa? A sto je zapravo sreca? Nasicen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su – organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin. Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi. Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati. Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora. Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom — mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete. Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.
Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta… Ali cemu?… Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena…

,,Junak naseg doba“  M.J. Ljermontov

Lari Tompson – tragedija jedne mladosti

Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena… Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost… Dobro. Nije reč o tome… Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: „Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?“… Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine… ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: „Idi, Garo – još uvek sam bio crn – idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš“… Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: „Kako se zove onaj vrh?“ Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. „A onaj mali potok?“ Simin Piš. „Simin Piš?“ Jeste. „Dobro!“ I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: „Vi ste nam dali ta imena!“ Šalili smo se. „Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu“… I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena… Ima naroda koji ne znaju da se šale – sve ozbiljno shvataju – a mi to nikako da naučimo… Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji… Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka… „Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio“… „Oću, striko, oću“. „Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati“… „Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu“. Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla… Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: „Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!“… Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene… Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: „Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala… koliko imati godina?“ 7-8, rekao sam. „7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!“… Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali… A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno…

Dušan Kovačević

Naučio sam

Naučio sam… da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahtijeva od tebe, uvijek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
Naučio sam… da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
Naučio sam… da ljubav, a ne vrijeme, liječi sve rane.
Naučio sam… da svatko koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmjehom.
Naučio sam… da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam… kada se naučiš živjeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negdje drugdje.
Naučio sam… da treba dijeliti riječi koje su nježne i mekane, jer češ ih sutra možda morati pojesti.
Naučio sam… da je osmjeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
Naučio sam… da ne mogu odabrati kako se osjećam, ali da mogu odabrati što ću napraviti u vezi toga.
Naučio sam… da svi žele živjeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se uspinješ.
Naučio sam… da je dobro davati savjet samo u dva slučaja: kada ga netko traži ili kada je pitanje života i smrti.
Naučio sam… kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vrijeđati.
Naučio sam… što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti.

Andy Rooney

Eh, dragi gospodine…

Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno – pitao je Defose – da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, – govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze – eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso…

Andric  – Travnicka Hronika

Božanski Car Dine

Ogromna siva oblicja D-vukova, gotovo covekove visine kad se usprave, trcala su tik iza Ulota. Nestrpljivo su skakali i zavijali podignutih glava i ociju uprtih u plen osvetljen izdajnickom mesecinom.
Ulotova leva noga zape za koren i on gotovo pade. To mu, medutim, povrati snagu. On poveca brzinu i izmaknu progoniteljima za otprilike jednu vucju dužinu. Mahao je rukama i glasno disao kroz otvorena usta. D-vuci, ipak, ne ubrzaše korak. Predstavljali su srebrnaste senke koje su svetlucale kroz opojne zelene mirise šume. Znali su da su pobedili. Bilo im je to dobro znano iskustvo.
Ulot ponovo posrnu. Povratio je ravnotežu pridržavši se za jedno mlado stablo, a zatim je nastavio svoj dahcuci let, boreci se za vazduh dok su mu se noge tresle opiruci se prevelikim zahtevima. U njima nije više bilo snage za ponovno povecanje brzine.
Jedan od D-vukova, velika ženka, približi se Ulotu sleva, a potom skrenu ka njemu i prepreci mu put. Ogromne kandže zaparaše Ulotovo rame i zanesoše ga, ali on ipak ne pade. Opori zadah krvi pomeša se s mirisima šume. Jedan manji mužjak šcepa ga za desni kuk i Ulot vrisnuvši pade. Copor ga preplavi i njegovi krici naglo i zlokobno zamukoše.
Ne zaustavivši se da bi ga proždrali, D-vukovi nastaviše lov. Njuškali su šumsko tlo i nestalne kovitlace u vazduhu, prateci topli trag dvoje preostalih begunaca.
Sledeci begunac u nizu zvao se Kvuteg; bilo je to staro i casno ime na Arakisu, ime iz vremena Dine. Jedan od predaka služio je u Siec Tabru kao predvodnik destilerije mrtvih, ali to je bilo vec više od tri hiljade godina izgubljeno u prošlosti u koju mnogi više nisu verovali. Kvuteg je trcao dugim koracima osobenim za coveka visokog i vitkog tela, koje kao da je bilo stvoreno da lako podnosi ovakav napor. Dugacka crna kosa lepršala je za njim, još više mu isticuci orlovske crte lica. Kao i njegovi sadruzi nosio je crno trkacko odelo od gusto istkanog pamuka koje je otkrivalo kretnje butina i mišicavih bedara, kao i dubok i ujednacen ritam disanja. Jedino se po upadljivo sporom trcanju, neprimerenom za Kvutega, moglo naslutiti da je povredio desno koleno spuštajuci se niz veštacki napravljenu provaliju koja je opasivala Citadelu-tvrdavu Bogocara u Sareru.

Herbert Frenk

Pravo ispred sebe daleko se ne stize

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno…
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine…
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o „drugim planetama“. Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to „kod tebe“? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti…
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe…
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:
-Pravo ispred sebe daleko se ne stize

Antoan de Saint-Exupery
Mali Princ