Nikada nisam usamljeniji

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

U životu, dragi moj prijatelju

U životu, dragi moj prijatelju, nije riječ o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspjeh. Riječ je, prije svega, o tome da njegujete sopstvene visoke zahtjeve, jer se u njima ogleda mjera vaše vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!

Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao ljepotu. A onda, postoji stvarna erotska ljepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu ljepotu na prvi pogled. To je, zapravo, umjetnost! …

M.Kundera

Ricarde, moj dragoceni prijatelju

Ricarde, moj dragoceni prijatelju, ovo ti kazem blago, cak nezno s ljubavlju. Ti blagi tonovi ne prikrivaju bes, oni su stvarni. Nema optuzbi, okrivljivanja ili gresaka. Jednostavno pokusavam da razumem i ublazim bol. Isticem ono sto sam primorana da prihvatim: da ti i ja necemo nikada doziveti razvoj , a jos manje velicanstvenu vezu izraslu do punog procvata. 

Osecala sam da ako je ista u mom zivotu zasluzivalo napustanje svih prethodno ustanovljenih sablona , i prevazilazenja svih poznatih granica , onda je to bila ova veza. Pretpostavljam da bi trebalo da se osecam ponizeno zbog svega sto sam uradila da bi ona uspela . Umesto toga, ja sam ponosna na sebe i drago mi je sto sam preponala retku i lepu priliku koju smo imali, i da sam joj pruzila sve sto sam mogla u najcistijem i najuzvisenijem smislu da bih je ocuvala . Sada me to tesi . U ovom za mene veoma bolnom trenutku, priznajem da ne znam sta bih jos mogla da ucinim da bih nas odvela u prelepu buducnost koju smo mogli da imamo. 

Uprkos bolu , srecna sam sto sam te upoznala na ovako divan nacin , i uvek cu ceniti ono vreme koje smo proveli zajedno. Sazrevala sam sa tobom , i mnogo toga naucila od tebe, a znam da sam i ja tebi mnogo dobra donela. Oboje smo bolji ljudi zahvaljujuci tome sto smo dotakli jedno drugo. 

U ovom kasnom trenutku , pada mi na pamet da bih mogla da upotrebim i sahovsku metaforu . Sah je igra u kojoj svaka strana ima svoj sopstveni cilj cak i kada on podrazumeva ukljucivanje druge strane; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojacava i svaka strana gubi i delove i delice, a obe slabe; i kraj igre u kom jedna strana zarobljava i paralise drugu. 

Mislim da ti na zivot gledas kao na partiju saha ; ja ga vidim kao sonatu. I zbog ovih razlika , i kralj i kraljica su izgubljeni, a pesma je ucutkana. 
Ja sam jos uvek tvoj prijatelj kao sto znam da si i ti moj. Saljem ovo pismo srca punog duboke i nezne ljubavi i ogromnog postovanja koje gajim prema tebi , kao i sa iskrenom tugom sto je prilika koja je toliko obecavala ,tako retka i tako lepa, morala da bude propustena…“ 

Ricard Bah ~ Most preko vecnosti

Koliko jos imamo?

– Koliko je sati? Koliko jos imamo?
– Al Giumeli prijatelju stari, pronadji mi taj glicerin… Znam da mozes ili ce ona umreti. Ako umre, mogu da prekinu ceo ovaj zemaljski sou… Mogu da ga spakuju,odvrnu zvezde, umotaju nebo i stave ga u kamion, mogu da ugase sunce koje toliko volim… Znas li zasto ga volim? Jer volim nju kad je sunce obasja. Mogu sve da odnesu, ove cilime, ove stubove, kuce, pesak, vetar, zabe, lubenice… zrno grada, sedam uvece, maj, jun, jul… crkve, pcele, more…

Iz filma: The Tiger and the Snow (La Tigre e la Neve)
Igraju: Roberto Benigni, Jean Reno, Nicoletta Braschi, Tom Waits…

Piši mi o Njoj

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Branko Miljković

Molitva neznanom prijatelju

Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš. I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam veru koju imaš u mene.
Hvala ti, takođe, i za ovo mesto na kojem sada prebivam. I neka me nikad, ništa, ni posao, ni zabava, ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili, ne odvoje na duže vreme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči kako da igru života igram pošteno, odvažno, samouvereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumeti, a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce, kao i um koji neće zazirati od putovanja, premda na mom drumu, možda, neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor, kao i, tu i tamo, malo slobodnog vremena koje ći provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša, opravdana priznanja za zasluge, za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram;a opet, učini da da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići, kako bih bio odvažan u opasnosti, postojan u nedaćama, umeren u gnevu i uvek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmehujem umesto da se mrgodim, da sejem ljubazne umesto grubih i gorkih reči.
Učini da budem samilostan prema čemeru drugih, da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću-da ne budem, neosnovano, pun sebe, ali, isto tako, da ne podležem ni još ozbiljnijoj grešci, samopotcenjivanju.
U čemeru, neka mi mi dušu čini vedrom saznanje da bez senki ne bi bilo ni sunčeve svetlosti.
U neuspehu, učini da sačuvam veru.
U uspehu, učini da ostanem smeran.
Učini da postojano odrađujem svoj deo posla, pa i preko toga, što većma mogu;i kada svoj posao privedem kraju, zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem. I omogući, na kraju, da sa ljubavlju u srcu izreknem… jedno zahvalno: Amin

Og Mandino – Najveći trgovac na svetu