Čovek koji nije mogao da spava

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…

Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”

Kao sto svetlost sevne…

Kao sto svetlost sevne otvorise se onamo krila jednog prozora, i pojavi se covek, na toj daljini i visini slabacak i mrsav, daleko se naze pruzajuci jos dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar covek? Neko ko saucestvuje? Neko ko hoce da pomogne? Je li to jedan covek? Jesu li to svi? Ima li jos pomoci? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduse nepokolebljiva, ali ona ne odoleva coveku koji hoce da zivi. Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije dosao? On podize ruke i rasiri sve prste.

Franz Kafka