Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Mladić“

Kao da je nasao i poznao nesto znano i davno izgubljeno

Kao da je nasao i poznao nesto znano i davno izgubljeno, kajmakam je zastao pred tom lepotom. Zagasita belina koze sakrivala je potpuno mocni krvotok, i samo se u ostroj crti, naglo, bez najmanjeg prelaza, prelamala u tamnu rumen usana ili se polako pretvarala u jedva primetno rumenilo oko nokata i oko uha. Celo to veliko skladno telo, svecano u svom miru, sporo u pokretima kao da je zamisljeno samo o sebi, bez zelje i potrebe da se ravna prema drugima, kao bogata carevina: dovoljna sama sebi, nema sta da sakriva i nema potrebe da ma sta pokazuje, zivi u cutanju i prezire tudju potrebu za govorom…

Jelena, zena koje nema – Ivo Andric