Kada vidjamo uvek ista lica

Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

P. Koeljo – „Alhemičar“

Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje

Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje, koji nikad nije ni naslutio da se može poslužiti konopcem, metkom ili otrovom, jeste ili okoreli robijaš ili crv koji gmiže po kosmičkoj strvini. Na ovom svetu sve nam može biti oduzeto, sve zabranjeno, ali nas niko ne može sprečiti u tome da sebe uništimo. Sva nam se sredstva nude, svi naši ponori na to nas pozivaju; ali svi naši instikti tome opiru. Ova protivrečnost razvija u našem duhu nerešivi sukob. U trenutku kada stanemo da razmišljamo o životu, i otkrijemo koliko je beskrajno prazan, nagoni već rukovode našim postupcima i određuju ih; oni koče polet našeg nadahnuća i širinu našeg oslobađanja. Kad bi nam, u času rođenja, svest bila jednaka onoj koju posedujemo pred kraj mladalačkog doba, više je nego verovatno da bi samoubistvo u petoj godini života bilo uobičajena pojava, ili čak pitanje poštenja. Ali mi se isuviše kasno budimo: preprečuju nam se godine ispunjene jedino postojanjem nagona, a oni se mogu samo čuditi zaključcima koje mi izvodimo iz naših razmišljanja i razočaranja. Stoga oni reaguju; međutim, pošto sada već imamo svest o svojoj slobodi, stičemo pravo na odluku koja je primamljiva baš zato što je ne koristimo. Njoj zahvaljujući prebrođujemo dane, i naročito, noći; nismo više jadnici, niti smo smoždeni nesrećom: raspolažemo najvišim pomoćnim sredstvom. Pa čak i ako ga nikada ne bismo upotrebili, ako bismo završili uobičajnim preminućem, i tada je to sredstvo dragocena pomoć u našoj napuštenosti: ima li većeg bogatstva od samoubistva što ga svako u sebi nosi?

Emile Cioran

Uveravam vas da je bio najobičniji susret.

– Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
– Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete „Ne mogu!“ On vam nije ništa?
– Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
– Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
– Ništa o tome ne znam. Zašto?
– Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol… Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti.

Anatol Frans „Crven krin“