Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Prozori ono sto nam je potrebno

Prozori ono sto nam je potrebno, rekao mi je onomad, jedan mudri starac iz daleke zemlje. Neizmernost stvarnosti je nepojmljiva, kako bismo je razumeli treba je zatvoriti u pravougaonik. Geometrija se suprotstavlja haosu. Zbog toga su ljudi izmislili geometrijske prozore, a svaka geometrija podrazumeva prave uglove. Da li je i nas zivot podredjen pravim uglovima,.Znas te komplikovane putanje,sacinjene od segmenata, koje svi moramo da predjemo naprosto kako bismo stigli do svog kraja. Mozda, ali ako jedna zena poput mene o tome razmislja, dok sedi na jednoj terasi koja gleda na Egejsko more. Jedne veceri kao sto je ova, shvata da sve ono o cemu mislimo, sto zivimo, sto smo proziveli, sto zamisljamo, sto smo zeleli, ne moze biti potcinjeno geometriji. I da su prozori samo kukavni oblik,g eometrije, onih koji se plase kruznog pogleda u koji sve ulazi bez smisla, i nepovratno. Kao kada je Tales gledao zvezde, koje ne ulaze u okvir prozora.
Sakupila sam sve od tebe, mrvice, fragmente, prah, tragove,pretpostavke, nijanse u tudjim glasovima,poneko zrnce peska,jednu skoljku,tvoju proslost koju sam izmastala, nasu pretpostavljenu buducnost, ono sto sam od tebe zelela, ono sto si ti meni obecao, moje detinje snove, zaljubljenost koju sam kao mala osecala prema svom ocu, poneki glupav stih iz moje mladosti, bulku sa ivice prasnanjvog puta. I to sam takodje stavila u dzep, znas. Krunicu jedne bulke, poput onih bulki, koje sam u maju svojim Folksvagenom isla da berem po obroncima ,dok si ti ostajao u kuci zatrpan svojim projektima,posvecujuci se komplikovanim receptima koje ti je tvoja majka ostavila u jednoj crnoj knjizici ispisanoj na francuskom, a ja sam ti brala bulke koje nisi umeo da razumes. Ne znam da li si ti stavio svoje seme unutar mene, ili obrnuto. Ali ne, nijedno nase seme nikad nije proklijalo.Svako je jednika za sebe,bez mogucnosti da se produzi u buducem telu,a pogotovo ja bez ikoga ko bi preuzeo moju teskobu.S va sam ostrva obisla trazeci te. I ovo je poslednje,kao sto sam i ja poslednja. Posle mene kraj.Ko bi te mogao vise traziti osim mene…

Antonio Tabuki, Svakim casom sve je manje vremena

I bol je poput korbaca imao svoju gustinu

I bol je poput korbaca imao svoju gustinu. Vec posle prvog udarca razlivao se težinom po celom telu; prvi udarac izdvajao se žestinom, najgore se primao jer se najduže ocekivao, upadom u nepripremljeno telo postizao je najjace dejstvo. U nacelu, taj prvi udarac bio bi dovoljan za postizanje takozvanog vaspitnog efekta, odnosno u ovom slucaju za iznudjivanje potpune i bezuslovne potcinjenosti, a takvo nacelo je svojim psima i svom detetu ljudske rase utuljivao stari K., ali,posle prvog udarca nastupili su novi koji su pojacavali, utvrdjivali sveprisustvo bola, ucvršcivali svebolnost. I kao što posle injekcije bol ima tecnost olova – i kroz guzove, koji su epicentar,razliva se uzduž, širom i u dubinu, sve do srži kosti, sve do kicmožmaraka, i tek kad oni prodju on oprezno ustupa mesto olakšanju….

Wojciech Kuczok – Pogan

Pogan

I bol je poput korbaca imao svoju gustinu.Vec posle prvog udarca razlivao se težinom po celom telu; prvi udarac izdvajao se žestinom, najgore se primao jer se najduže ocekivao, upadom u nepripremljeno telo postizao je najjace dejstvo.U nacelu, taj prvi udarac bio bi dovoljan za postizanje takozvanog vaspitnog efekta, odnosno u ovom slucaju za iznudjivanje potpune i bezuslovne potcinjenosti, a takvo nacelo je svojim psima i svom detetu ljudske rase utuljivao stari K.,ali,posle prvog udarca nastupili su novi koji su pojacavali, utvrdjivali sveprisustvo bola, ucvršcivali svebolnost.I kao što posle injekcije bol ima tecnost olova – i kroz guzove, koji su epicentar,razliva se uzduž, širom i u dubinu, sve do srži kosti, sve do kicmožmaraka, i tek kad oni prodju on oprezno ustupa mesto olakšanju….

Wojciech Kuczok