Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

Opomena svakome da treba sebe da upozna mora imati veliki znacaj, kad je onaj bog znanja i svetlosti nju postavio na procelje svog hrama, kao rec koja sadrzi sve sto je imao da na preporuci. Platon veli isto tako da mudrost nije nista drugo do izvrsavanje ove zapovesti, a Sokrat je, po Ksenofontu, razradjuje i dokazuje. Teskoce i nejasnosti svake nauke uocavaju samo oni koji su se u njoj uputili. A potreban je izvestan stepen inteligencije i da covek bude kadar svoje neznanje da primeti; vrata mora gurnuti da bi saznao jesu li zatvorena. Otuda ona platonovska suptilnost: niti je onima koji znaju potrebno da ispituju, stoga sto znaju, niti onima koji ne zenaju jer, da bi ispitivali, treba da znaju sta hoce da ispituju. Tako, sto se tice poznavanja samog sebe, to sto je svako u svojim ocima toliko samouveren i sobom zadovoljan, sto svako misli da dobro zna o sebi, to znaci da sebe uopste ne poznaje, kao sto Sokrat uci Eutidema u Ksenofontovom spisu. Ja, koji se samo time hvastam, nalazim u sebi toliko razgranicenu raznovrsnost i dubinu, da jos ostaje da ucim. Svojoj slabosti, koju tako cesto priznajem, dugujem sto sam sklon trezvenosti i postovanju propisanih mi verovanja, sto sam uvek uzdrzan i umeren u svojim misljenjima, i sto mrzim onu nametljivu i svadjalacku uobrazenost koja zavodi coveka da samo u sebe ima poverenja, da se samo na sebe oslanja, te je smrtni neprijatelj ucenja i istine. Slusajte ih kako mudruju : cim zinu iznose gluposti i to stilom kojim se iskazuju prorocanstva i zakoni. “Nil hoc approbationemque praecurrere“. Aristarh je govorio da je nekada jedva moglo da se nadje sedam mudraca na svetu, a da je on u svom vremenu jedva mogao naci sedam neznalica. Zar ne bismo imali vise razloga da mi ovo kazemo za svoje vreme? Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

Montenj “Ogledi“.

Srecan je ko ume da voli

Vama je osamnaest godina… vi morate imati ljubavne snove, ljubavne zelje. Mozda su oni takvi da ih se bojite. Ne bojte se! Oni su ono najbolje shto imate! Mozete mi verovati. Ja sam izgubio mnogo time shto sam u vashim godinama vrsio nasilje nad svojim ljubavnim snovima. To ne treba ciniti(…) Covek ne sme nicega da se boji i ne sme smatrati zabranjenim nista sto dusa zeli u nama(…) Moze se prema svojim nagonima i takozvanim iskusenjima postupati s postovanjem i ljubavlju. Onda ce oni pokazati svoj smisao, a svi imaju smisla.
Za ljubav se moze reci isto sto i za umetnost: onaj ko ume da voli samo ono sto je veliko i beskrajno, siromasniji je od onoga koga i sitnica usicuje.

Hermann Hesse

Ovo je prava pozitivnost!

O, kada nista ne bih radio od lenosti! Gospode kako bih tada sebe postovao. Postovao bih sebe upravo zato sto sam u stanju makar da budem lenj. Imao bih makar jednu osobinu, bar prividno pozitivnu – osobinu u koju bih i sam verovao. Na pitanje: ko si? Odgovor: lenstnina; to bi bilo veoma prijatno cuti o sebi. Dakle, konkretno odredjen, znaci o meni se ima sta reci. “Lenstina!” – pa to je zvanje i poziv, to je karijera. Ne rugajte se, to je odista tako. Ja tada s pravom postajem clan najistaknutijeg kluba i bavim se time sto stalno postujem sebe….. ..I ja bih u tom slucaju izabrao sebi ovakvu karijeru : bio bi lenjivac i zdera, ali ne obican, vec, na primer, takav koji saoseca u svemu lepom I uzvisenom……. Pronasao bi odmah odgovarajuce zanimanje, I to: da pijem u zdravlje svega lepog i uzvisenog. Ja bih u svakom slucaju trazio povod da prvo prolijem suzu u pehar, a zatim da ga ispijem za sve lepo I uzviseno; u najodvratnijem i nesumljivom djubretu pronasao bih lepo i uzviseno…. ..I takav bih trbuh pustio i trostruki podvaljak zaradio, I dobio tako crven nos da bi svaki prolaznik kazao gledajuci me : “e, ovo je plus! Ovo je prava pozitivnost!” Mislite sta hocete, gospodo, ali takve pohvale je ipak prijatno cuti u nasem negativnom veku.

Dostojevski – Zapisi iz podzemlja

Cudna sprava

Moj djed Rade plasio se ne samo raznih zivotinja (zmija, dazdevnjaka i riba) nego je zazirao i od mnogih sprava i masina: od pusaka, termometara, vaser-vage i tako dalje.Ni pod kakvim izgovorom u nasu kucu nije se smjela unijeti puska: ni puna ni prazna, ni pokvarena, ni rastavljena. Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuzivalo bi mu se u stomaku, a od vaservage je zakretao glavu kao od urokljivih ociju. Medutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopostovanje gledajuci u njemu tajanstveno bice koje zivi svojim zagonetnim zivotom, cistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika. Nije ga cak volio ni u ruke uzeti, bojeci se da ga na neki nacin ne obesveti i ne uprlja.
Djedov rodak Sava, stari lopov i nikakva vjera, cesto bi se oko toga dohvatio s djedom.
– Ma kako ti to zazires od sata kao da je pred tobom ziv stvor, a?
– Pa dasta je nego ziv – mirno kaze djed.
– Sat ziv?! – zabezekne se Sava.
– Ziv, bogme, i deset puta mudriji nego ti.
Iako bas nije bilo tesko ispasti mudriji od Save, starcic uvrijedeno puse:
– Mudriji od mene? O, vidi ti njega.
– Da, da. U po dana, u po noci, kad ti god drago, samo ga otvoris, a on ti cak, cak! – toliko i toliko sati. Ehe, dragi moj, a ti ne znas ni na koliko si mjesta supalj, a kamoli sta drugo. Djed poucno digne prst.
– Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obicna bena.
– Dasta sam nego bena. Kod Babica se pece rakija, a ja ovdje kod tebe dzaba tupim zube – iskreno priznaje Sava i dize se da pode.
U nasoj kuci, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sat, nit je ko znao da po njemu cita vrijeme. Moj stric Nidzo, kad se vratio sa solunskog fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponesto oko male kazaljke, pa je njegovo odredivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako:
– Jos samo kolik za jedan nokat pa ce podne.
To „gledanje u sat“ za mog je djeda bila jedna isto tako tajanstvena i pomalo natprirodna umjesnost kao i gatanje u dlan. Ako si roden za to, ti ces tu rabotu i nauciti, ako pak nisi, dzabe ti je.
Da zene ne znaju u sat i da to nisu zenska posla, to je za djeda bilo nesto sto se samo po sebi razumije. Jedne godine i nasa kuca dobi sat. Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, samardziju po zanimanju. Taj ti je citave godine lutao ispod Grmeca, od sela do sela, i ljudima pravio i popravljao samare, propijajuci svoju zaradu cesto vec i na licu mjesta, uz domacina kod koga je radio.
Na Miholjdan, krsnu slavu nasu, Petrak je osvitao kod nase kuce, svecan i obrijan, i zdravio se s djedom:
– Pobratime Rade, da nam bude srecan danasnji svetitelj.
Ostao bi tako koji dan, napio se, napricao, ispregledao djedove samare i jednog jutra, evo ti ga, obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utjesno prorokuje:
– Brzo cemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je zemlja.
Jedne godine tako, rastajuci se s djedom, on mu pruzi povelik izlizan dzepni sat.
– Evo ti, pobratime, ovo ces mi sacuvati za dogodine. Zaradio sam ga u dobra covjeka, pa mi je sve strasivo da ga djegod ne propijem.
Djed obrisa oba dlana o caksire i primi sat pobozno kao naforu pred oltarom.
– U redu, pobro, bice pazeno k’o oci u glavi.
Sat je bio zakljucan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz skole ponosito se sepureci:
– Djede, ja znam gledati u sat, ucili nas u skoli.
– Idi, beno, gdje ce dijete znati u sat. Hajde de, da si bar vojsku odsluzio, drugo bi bilo.
– Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide.
– E, e, lazi samo.
– Daj vamo pa ces vidjeti.
Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo. Tako cijenjenu stvar u djecje ruke, to je za djeda bio odvec velik rizik.
Sljedeceg Miholjdana pobratim Petrak ne pojavi se na nasoj slavi. Djed se zabrinu.
– Da nije bolestan, bog ti ga vidio?
Propitivao se za nj u varosi, na stocnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa. Te jeseni niko ga pod Grmecom nije vidio. Na jednome mjestu djeda utjesise pricom kako je stari govorio da ce preko Une, u Kaure, da tamo pretresa i pravi samare.
– Bogami ce njega, onako pijana, gdjegod umlatiti i opljackati Kauri, lopovi su to – vajkao se djed.

Jednog popodneva, tek sto stigoh iz skole, djed me tajanstveno pozva u svoj sobicak. Bio je sam kod kuce.
– Odider vamo.
Poceprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao.
– A znas ga naviti, velis?
– Znam.
– Deder.
Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste. Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav ozaren prosaputa:
– Aha, radi, radi, kuca!
Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao:
– A, znao sam ja da je on ziv, rda jedna. Ziv i zdrav.
– Ko to, djede?
– Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to.
Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je navece cak i u mlin poveo. Do dugo u noc sjedili smo na mlinskom pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale zabe pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li jos na zemlji ili zajedno s mjesecom ronis kroz rasperjane naviljke oblaka.

Branko Copic

Zena na kamenu

… za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju dani i citave nedelje kad izgleda da „planine“ i nema, da nije nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna, veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja i olaksanja.

. . .

Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu! Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe, iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu. Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom zbrisati, cak kao da ne mogu – proklete bile! – ni oprati kako treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih, a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene koja pocinje da stari – bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga i planinskih provalija. Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv koja je i inace sve, jer stari.

Ivo Andric

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota

Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera postovanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju stetu.

Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj, visoj ceni.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.

Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki, postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima. To opet uvecava njihovu muku.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih „borbenih“ ljudi. Oni izmisle svoju „borbu“, na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Mi obicno mislimo – ili smo bar skloni takvom nacinu misljenja – da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

Ivo Andric – Znakovi pored puta

O sreci

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim… Uzasi zivota postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.
Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece… Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok… Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.
Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole druge ljude… Sirotinja je najveca nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je napor najveca gorcina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi isece nozevima koje je sam izostrio… Nase mrznje skode nama vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci… Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.
Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.
Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od ljudi… Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.
Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.
Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.
Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje staroscu, a svrsava mladoscu… Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Jovan Ducic

Postovani drugovi Supovci

Postovani drugovi Supovci, Obracam vam se prijateljskom molbom da mene i moju zenu Kosu uhapsite s pocetka novembra i u zatvoru zadrzite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kicme, pluca, srca, vena, bubrega i ociju, pa mi je penzija tek tolika a ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek posteno ziveli sto nas je u ovaj polozaj i dovelo. Razmisljali smo sta nosi sest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i cestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvredjam nase najvece i najistoriskije ljude koji su nam i omogucili da imamo sve ovo sto nemamo.. Ovo vam pisem zato sto me je uplasio slucaj mog prijatelja Steve Cardaka, penzionisanog odzacara, koji je kupio cetiri pogrebna sanduka za sebe, zenu, oca i majku, jer je cuo da ce sanduci poskupeti 280 posto vec sledeceg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, sto bi pravilo ozbiljne probleme porodici i drustvu, a on ne bi bio u mogucnosti da pomogne. Postovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvrno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja zivota za mene i zenu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego sto nam je vec sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dodjemo na hapsenje da ne bi slali kola i ljude vec mozemo pesice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bih vam cistio furune, peci, kotlarnice i odzake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava vec ko cestiti i posteni ljudi. Velja Popic

Dusan Kovacevic – Klaustrofobicna komedija

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica

Ili jesi, ili nisi, ili ..

Mnogo posla, malo vremena da covek sedne i podvuce crtu…

Ova prosla godina imala je interesantnog uticaja na moj zivot, psihu, dimenzije… Burek je usao u Top 5 domacih sajtova, najveci je domaci forum, ima mnogo aktivnih clanova, lepa i izuzetno posecena okupljanja, prodali smo 250ak majici, uzeli smo 2 servera… poceo sam ozbiljnije saradjivati na raznim projektima napolju, zaradjivati malo vise od neophodnog za puko prezivljavanje i povremeni chips + pivo… upoznao neke ljude koji su tokom godine postali jako dragi i bitni za odrzavanje mentalne ravnoteze… upoznao mnogo skotova koji srecom nemaju preteranog uticaja na moj zivot… smrsao 10ak kg, vratio 15ak nakon toga.. dobio produzenje nesposobnosti da sluzim vojni rok od psihijatra… kupio klimu, lapic, nove patike x 2, nove bikerske cizme x 2, nove kozne jakne x 3, nove military pantalone x 3 i konacno gomilu normalnih sorceva i majici… ponovo poceo igrati basket sa klincima, imao kracu avanturu sa teretanom, poceo udarati stoni tenis… i mogao bih ovako do sutra.. ali sve to nije bitno…

Sreta: Jesi li ili nisi?
Bane: Šta?
Sreta: Znači nisi.
Bane: Ko kaze da nisam?
Sreta: Pa jel’ jesi?
Bane: Nisam
Sreta: Šta nisi?

(Grlom u jagode)

Dobio sam kumce… apsolutno savrsenu bebu po imenu Katarina…

Zapravo.. Burek je dobio kumce jer su se mama i tata na njemu upoznali, ja sam bio kum u njegovo ime 🙂

Bilo je i ovakvih i onakvih dogadjaja, i lepih i ruznih stvari, ali ako se ikad budem prisecao i prebrojavao nesto unazad ni 300 000 clanova, ni 2 500 000 postova, ni laptop ni kafane nece uci u uzi izbor.. samo Katarina…

Sredinom novembra mama i tata su bili u Bg da se vidimo posto su se planovi od letos izjavlovili… Tih par sati cu zauvek pamtiti… raznih beba ima.. i sve su bebe lepe… ali ovo malo okruglo mekano cudo ostavlja bez daha 🙂

Slobodan Aligrudic: „Dino, jel’ bilo sta izmedju tebe i one tvoje?
Slavko Shtimac: „Pa jeste tata, onako, malo u usta.“
Slobodan Aligrudic: „Sta u usta ??!“
Slavko Shtimac: „Pa, ljubili se.“
Slobodan Aligrudic: „Aa, to.“

(Sjecas li se, Dolly Bell)

I sta bi jos vredelo reci..

U 2006. „poznate licnosti“ urnisale su planetoid…

Videli smo najintimnije delove tela raznih poznatih licnosti…

Videli smo da je nasa kosarka klinicki mrtva… da muska odbojka nema buducnost… da je pred zenskom svetla buducnost… da za vaterpolo ne trebamo brinuti… da se u fudbalu i nemamo bas cemu nadati… da ipak postoje ljudi koji ce svojim individualnim zalaganjem uciniti nesto sto deluje nemoguce…

Uostalom.. pogledajte arhive novinskih sajtova za novogodisnje izdanje.. tamo pise sve…

Svake godine nadamo se da ce sledeca biti bolja… mozda i bude… ali nadanje nema sa time nikakve veze… samo krvavi rad i malo srece u pravom trenutku 😉

Posoljeni zrak i razlivena tinta*

Ovaj blog pocinjem jer neke stvari treba sacuvati u zasebnoj fioci…
Pocinjem jer sam nekim ljudima obecao da cu to uciniti, a ja ne bih bio ja, kada to obecanje ne bih ispunio.
Realne su sanse da ovo nece biti samo jedan u nizu blogova kakvi nicu na svakom cosku u poslednje vreme.. Ako nesto budem pisao to znaci da sam negde u sebi ili negde u vama nasao razlog za to…
Postovi ce biti malo ostriji, mozda i vulgarniji nego sto ocekujete, ali to sam ja… Ne umotavam se u sjajni papir kada treba nekom da se predstavim, pa to necu raditi ni ovde… Ako nesto kazem sto vam se ucini, neprikladno, preterano, zelim da razumete da to ne kazem iz licnog hira ili zelje za ponizavanjem, omalovazavanjem.. to kazem zato sto tako mislim…
Plastican primer iz svakodnevnog internet zivota…
Ako i niste znali nakon ovog reda nesumnjivo cete znati, moje internet postojanje zasniva se na radu na Burek Forumu ciji sam autor i vlasnik… Kako jednom jedna klinka prilikom ICQ upoznavanja rece „Bila sam na mnogima ali ni jedan nije tako veliki kao tvoj“. Mislila je na forum naravno … od jednog malog projekta u koji sam uleteo ne bih li pobegao od nekih negativnih stvari koje su me okupirale, Burek je izrastao u nesto zaista veliko i po misljenju drugih izuzetno kvalitetno ako se u obzir uzmu i okolnosti… Anyway… Da ne duzim, bice prilike… Ako uzmemo toliku kolicinu ljudi i stavimo ih na neko mesto, a to mesto je pritom po prirodi takvo da oni smatraju, cim ih neko ne vidi face2face, da u sustini mogu reci i raditi sta god im je volja i proci nekaznjeno. U takvim uslovima, realne su sanse da ce odredjeni, nazalost ne tako mali procenat ljudi poceti da se ponasa neprikladno, barem ako se u obzir uzmu hiljade godina evolucije… Trudim se sa svima biti korektan, direktan i realan… Prema svima posten… dakle… Ako je neko nekom prilikom doziveo da mu kazem da je debil, to nema veze sa mojim intimnim ubedjenjem… to ima veze samo sa njegovim ponasanjem. Emocije su lepa stvar, ali u nekim situacijama ih treba filtrirati. Dakle… ako sam rekao da je neko debil… to ne znaci da je on lep, ruzan, ne znaci da ga ja volim ili ne volim, ne znaci da ga mrzim.. to znaci da je ta osoba debil jer se ponasa kao debil.
Ljubav kao i mrznju, treba zasluziti. Misljenje na osnovu ponasanja je prost proces zakljucivanja i ne zahteva emocije.
Ne pravdam se… ne mislim da imam razloga i potrebe… samo objasnjavam pre nego sto pocne zgrazavanje nad mojim recnikom …
Nece biti zgrazavanja?
Polako… bice postova.. bice vam jasnije.

* Kome se naslov ucinio simpaticnim, a ne zna o cemu se radi neka procita pesmu na ovom linku.