Slučajni susreti ne postoje

„Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.

Da li ti se ikada desilo da naletiš na nekog starog prijatelja ili poznanika, razgovaraš sa njim minit i nastaviš dalje, a onda ga ponovo sretneš istog dana ili iste nedelje? I šta obično kažeš?“ Zanimljivo je što smo se ponovo videli, – nasmeješ se i nastaviš dalje.

Rukopis, medjutim, kaže da u takvoj situaciji moramo da se zauststavimo i da otkrijemo poruku koju ta osoba ima za nas, i poruku koju mi imamo za nju. Rukopis kaže da kada ljudi jednom budu shvatili takvu realnost, naši susreti će se usporiti i postati mnogo smisleniji.“

Celestino proročanstvo – Dzejms Redfild

Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje. Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti….

Herman Hesse – Sidarta

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih

Dajte mi samo jednu armiju zaljubljenih i osvojit cu celi svet. Budala ima veliku prednost pred pametnim covekom: uvek je zadovoljan samim sobom. Fanatizam mozemo iskoreniti samo ako ga uspavamo.
Ja znam, kad je to potrebno, skinuti lavlju kozu da bih navukao kozu lisice. Od uzvisenog do smesnog samo je jedan korak. metak koji treba da me ubije jos nije izliven. Prastajuci, covek se uzdize iznad onih koji ga vredjaju.
Lepa se zena svidja ocima, dobra zena svidja se srcu; jedna je dragulj, druga riznica. U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dizu i oni koji se njima okoriste. Da bismo odrzali svoju rec, najbolje je da je nikada ne dajemo. Srce jednog drzavnika treba da bude u glavi. Smrt je san bez snova.

Napoleon Bonaparte (1769 – 1821)

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte

Zamislio sam postojanje ogromne uzarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na sta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majusnih svetlucavih tacaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato sto zvezda moze da nestane, ali se njena svetlost jos dugo siri na sve strane, tako da se, znaci, o zvezdama u stvari ne zna nista osim da je njihov zivot strasan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodredjeno i potcinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slucajan susret.
I mi se, ljudi… kao srecemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaseno zaviruje nasa svest, mi isto tako nepomicno visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juce ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima… mi sudimo o onome sto se sa drugima desava na osnovu varljivog treperenja, i citav zivot idemo u susret onom sto smatramo svetloscu, iako njen izvor mozda vec odavno ne postoji…

Peljevin

Postoje tri velike strasti

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako mogu izljeciti, od trece nikako. Vlast je i najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao carobni kamen, jer pribavlja moc… Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je ljepsa nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo, i vezuci vlast uz boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim mocnicima. Ruse ih uvijek na isti nacin, objasnjavajucu to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao nocni leptiri na plamen svijece.

Mesa Selimovic

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Nadati se usprkos svakoj nadi

Nadati se usprkos svakoj nadi je visoka mudrost koju je do sada dosegla samo ljubav.
Bijelu magiju zelje nece nitko nauciti iz tudjeg iskustva ma koliko svjedocanstvo i primjer bili ocigledni, ma koliko snazno bilo cudo tudjeg zivota. Oni mogu sluziti samo kao poticaj, kao prijedlog, nikad kao primjer, jer kao sto postoje opci zakoni kojima smo svi podlozni, tako postoje i individualni.
Upravo je covjek jedninstven, neusporediv i nezamjenjiv.
Ja ne mogu stici do srece po Vasem tragu, niti Vi po mojem jer mi dolazimo iz razlicitih smjerova vjecnosti.
Nase jezgre bica zastrte su zivotom, medjusobno stranim.
Ni dvije rijeci nemaju isto znacenje za dvoje ljudi, jos manje isto iskustvo.
Kad se sjeverni medvjed veseli, tigar dobiva ozebline…

„Zablude zivota“ ~ Prentice Mulford

Ne mogu da raspletem naše prve godine

„Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati.“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

U tome nema nimalo slabosti

Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka. Sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o uzitku ili moci – ne , u tome nema nimalo slabosti.

O. Vajld

Savrsena ljubav iskljucuje strah.

„Savrsena ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinite srecnim; moja sreca ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, nece mi biti zao samog sebe; izuzetno mi prija vase drustvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uzivam u vasem drustvu na temelju nevezanosti – ne uzivam ja u vama, to je nesto vece i od vas i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vasem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar sirokog repertoara i nikad ne prestaje da svira.“

Antoni de Melo

Izmicala mi je

Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …

Remark – Noc u Lisabonu