Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku…

Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji… A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim… već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom… ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima… Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas… jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam.

Slomljeno srce – Štefan Cvajg

Ponekad me je razum opominjao

Ponekad me je razum opominjao: Kuda vodi ovo neprestano opijanje? Ali je Dzon Barlikorn znao da ucutka takva pitanja. „Hajde da nesto popijemo,pa cu ti sve objasniti“ ,bio je njegov odgovor.I to je delovalo.Evo primera koji to osvetljava i na koji Dzon nije nikad prestao da me podseca:
Dogodio mi se nesrecan slucaj,zbog koga je bila potrebna opasna operacija.Jednog jutra,nedelju dana posle silaska s operacionog stola,lezao sam na bolnickoj postelji slab i umoran.Lekar je stajao kraj postelje spremajuci se da ode.S negodovanjem je gledao cigaretu koju sam pusio.
-Trebalo bi da se toga okanite-savetovao je.
-Na kraju ce vas oterati u grob.Pogledajte mene.
Pogledao sam ga.Bio je otprilike mojih godina,sirokih ramena,snaznih grudi,sjajnih ociju,obraza rumenih od zdravlja.Tesko bi se mogao naci lepsi primerak ljudske rase.
-I ja sam nekada pusio -produzi on.Ali sam ih ostavio i pogledajte me.
..Covek je bio drzak,opravdano drzak,svestan svoga zdravlja.A posle mesec dana bio je mrtav.Nije bio posredi nesrecan slucaj.Pola tuceta raznovrsnih mikroba s dugim naucnim imenima napalo ga je i unistilo.Umro je vristeci od bola.
„Eto vidis“,govorio je Dzek.“On se cuvao.Cak je i prestao da pusi.A evo sta je za to dobio.Divna nagrada zar ne?Gledaj sta je on propustio.Zar ne zelis da propustis sve sto ja mogu da ti pruzim,samo zato da bi te napali mikrobi i odvukli u smrt?Nema pravde na ovom svetu.Sve je lutrija.Ali ja stavljam lazan osmeh na lice i smejem se cinjenicama.Smej se i ti,i raduj se sa mnom.I tebi ce jednog dana doci kraj,ali do tada budi veseo.Gadan je ovaj svet kad se mogu dogadjati takve stvari kao sto je ova koja se dogodila tvom doktoru.Covek treba samo da popije jos jednu casu i da sve zaboravi.“
I naravno,popio sam jos jednu casu zbog zaborava koji dolazi posle nje.Ali sam pio razumno,inteligentno.Nastojao sam da kvalitet pica bude sto bolji.Uzgred,treba napomenuti da kad covek pocne da pije razumno i inteligentno,on time samo pokazuje koliko je daleko otisao na putu kojim je krenuo.

„Kralj Alkohol“ ~ Dzek London

A sna nema.

Ne bih mogla reci da sam fascinirana ali zasigurno jedan od citata koji me se veoma dopada:

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

„Umetnost dokolice (Besane noci)“ – Herman Hesse

Umetnost dokolice

U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti.
To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.

Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome.
U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hesse

Umetnost dokolice

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegneš od samog sebe. tobom ce zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obicno, ispricaš. Onome ko je u tudini, pred oci izlaze kuca i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepeništa na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruža ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tud ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i cudno te gledaju mirnim ocima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hese