O sreci

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim… Uzasi zivota postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.
Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece… Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok… Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.
Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole druge ljude… Sirotinja je najveca nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je napor najveca gorcina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi isece nozevima koje je sam izostrio… Nase mrznje skode nama vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci… Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.
Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.
Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od ljudi… Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.
Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.
Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.
Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje staroscu, a svrsava mladoscu… Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Jovan Ducic

Postovani drugovi Supovci

Postovani drugovi Supovci, Obracam vam se prijateljskom molbom da mene i moju zenu Kosu uhapsite s pocetka novembra i u zatvoru zadrzite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kicme, pluca, srca, vena, bubrega i ociju, pa mi je penzija tek tolika a ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek posteno ziveli sto nas je u ovaj polozaj i dovelo. Razmisljali smo sta nosi sest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i cestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvredjam nase najvece i najistoriskije ljude koji su nam i omogucili da imamo sve ovo sto nemamo.. Ovo vam pisem zato sto me je uplasio slucaj mog prijatelja Steve Cardaka, penzionisanog odzacara, koji je kupio cetiri pogrebna sanduka za sebe, zenu, oca i majku, jer je cuo da ce sanduci poskupeti 280 posto vec sledeceg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, sto bi pravilo ozbiljne probleme porodici i drustvu, a on ne bi bio u mogucnosti da pomogne. Postovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvrno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja zivota za mene i zenu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego sto nam je vec sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dodjemo na hapsenje da ne bi slali kola i ljude vec mozemo pesice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bih vam cistio furune, peci, kotlarnice i odzake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava vec ko cestiti i posteni ljudi. Velja Popic

Dusan Kovacevic – Klaustrofobicna komedija

Odrasli su zbilja sasvim neobicni

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.
-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion… ne znam vise… Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam…
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put… eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion…
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji…
-Kraljevi nemaju svojine. Oni „vladaju“ nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
„Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica.“
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama…
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
„Odrasli su zbilja sasvim neobicni“, rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

Zlostavljanje

To je bilo ono sto je on trazio, zbog cega je i usao u godine a nije se ozenio, i sto je sada mogao sebi da dopusti: lepa, krupna, cedna i poslusna devojka. Utoliko bolje sto je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kucu – znaci osecati svakog dana jos jedno zadovoljstvo vise od svog tesko stecenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvecavati. Jer sticanje jeste, doduse, bezanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A sto se tice lepote, te snazne i trajne lepote koju je gazda Andrije smatrao drugim bogatsvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo – lepota je stvar koja nice i raste tamo gde slucajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo sto bogatstvo privlaci sebi i lepotu siromaha, kao sto hladni predeli vuku topal vazduh.
Sad je mogao o prazniku da proseta sa belolikom, cutljivom, dobro odevenom, svojom zenom, da je izvede u pozoriste, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o zeni mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem.
(„Idem ja, tako, neki dan sa zenom…“, „Kazem zeni: prodji me se zeno, bogati… ) Oni koji su ga slusali, kako izgovara ove bezazlene i svakidasnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njim krila i kako je ta rec „zena“ bila u njegovom govoru dobrodosla postapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.
Sad je mogao sam sebi da kaze jos mnogo vise nego sto ljudima moze i sme da kaze. Mogao je u tami da polozi obe ruke na cvrsto toplo telo zaspale zene, da ih polozi ma gde, tamo gde slucajno padnu, i da kaze sam sebi: „Sve je ovo moje, od kose pa do noznih pristiju, moje i nicije vise!“ Od tog osecanja srece sire se dimenzije sopstvene licnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osecanja i slatko zaspati uljuljkan njim.

Zlostavljanje – Ivo Andric

O mrznji

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost…
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.

Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.

Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi „drukciji covek“ moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice pre svega iz straha.

Jutra sa Leutara
Jovan Ducic

Bez hljeba narod moze ostati, bez vlasti nece.

Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izleciti, od trece nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moci bezgranicna. Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo i vežuci vlast uz Boga, ucvršcuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio. ako ne postanu smetnja i pretnja drugim mocnicima. Ruše ih uvjek na isti nacin, objašnjavajuci to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao nocni leptir na plamen svijece.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti nece.

Meša Selimovic
Tvrdjava

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam…

Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara…
„Zauvek?“, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da „zauvek“ ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaceš, istog casa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Jedan od onih zivota
Djole Balasevic

Mi smo ničiji.

„Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!“

Mehmed Mesa Selimovic (Derviš i smrt)

Today was yesterday’s tomorrow

Do kraja mog života dva me dana nikada više nece brinuti.
Prvi dan je juce, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juce je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoc, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuce vecnosti,juce i sutra, postoji mogucnost da pokleknem pod njihovim opterecenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života tece danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeci nacin…
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfucijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili nepri jatelju, strancu ili clanu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
– da vodim racuna o svojim recima i svojoj cudi, da se cuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vredam;
– da sve koje susrecem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reci ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, cutnje;
– da budem saosecajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajuci da postoje skriveni jadi u svacijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
– da što pre budem dobar sa svima, imajuci uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitnicavi ili neljubazni.
– Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da neprestano podsecam sebe da cu više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao uprolece;
– da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporucim više od onoga za šta sam placen, nikada necu ni imati razloga da ocekujem nešto preko toga;
– da uvek dam od sebe više nego što se od mene ocekuje, na poslu, u igri ili kod kuce;
– da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je rec, shvatajuci da nikada necu moci da spoznam pravu srecu ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
– da istrajem u onome što radim, cak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me andeo srece i cup zlata cekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od casa do casa vodi samo jednom odredištu, luci nesrece;
– da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna pocast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
– da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da ce me neko izvesno cuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
– da uvek iznova podsecam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;
– da se grcevito držim svojih snova i planova za lepšu buducnost, jer ako ih se odreknem, možda cu i dalje postojati, ali to više nece biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajuci da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vec samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
– da ne podležem strahu od neuspeha, jer cu tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prele;
– da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga cu da naucim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srecne sudbine;
– da se podsetim da su promašaji, cak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešce me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazace mi na neku grešku, koju cu kasnije pažljivo izbegavati;
– da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisecajuci one price koju sam cesto cuo, o coveku koji je bio nesrecan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo coveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…
– da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osecanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
– da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim necijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osecam i koliko sam ukljucen u svet oko sebe;
– da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuca, jer ta pateticna, pa ipak uobicajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada necu biti svoj ako dopustim drugima da odreduju moje standarde;
– da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbudenje i revnost pri bilo cemu što radim, savladaju svaku teškocu, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
– da se uvek podsecam da moram da uložim vreme i energiju u povecanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, cekajuci da im uspeh sam dode, a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…
– da drugima cinim ono što bih želeo da oni cine meni, da u svakom casu od sebe dajem više nego što se ocekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošcu, spasavajuci druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene ce log ovog dana…

Og Magdino, Povratak staretinara

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica

Koja su kola to bolja od Moskvicha*

„Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on ima cercicu i sincica – slao na more. A kako bih inace objasnio zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: „On je otisao na svoje more. On ne moze bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg, tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: „Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji…“
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te.“ Ali u pocetku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?“ Ona kaze: „Ne znam cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis.“ A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali – volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. „Ona ide s Ljubom Sampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali – primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: „Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?“ I: „Opet te tvoje blesave novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim – obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin – kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: „Mi volimo nasa Jugoslavija.“ I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao – nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaze: „Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – desava mi se to povremeno – i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kazu, „ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?“ A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: „Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kazu oni. „Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo citavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane – izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. „Ma, jok“, kazem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: „Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je – kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili…“

Kada su cvetale tikve – Dragoslav Mihajlovic

Naslov: * Ilija Cvorovic, Balkanski Spijun (Glumi: Danilo Bata Stojkovic – R.I.P.)

Znakovi posred puta

Munižaba: Slušaj Pero, ti i ja smo došli istog dana u ovu kucu da u njoj živimo neko vreme. Za tebe se zna, tebi ne gine cetiri godine, a za mene se ne zna, a i nije važno.
Ja nisam došao ovde da vaspitavam, razumeš, a ni ti da budeš vaspitavan.
Mi smo ovde pred jednim problemom, koji treba da rešavamo zajedno.
Pošli smo ni od cega a treba da stignemo ka necemu.
To nešto nema ime.
Postoji samo zamisao da smo ti i ja sa jedne i s’ druge strane barijere, nekakve provalije, a da sutra treba da živimo zajedno.
Ja mogu da ti pomognem, ako hoceš, a ako neceš, onda ostaješ sa one druge strane provalije i nema ti pomoci.
Ako hoceš da ti pomognem, moraš i ti meni da pomogneš, jel’ me razumeš?

Pera: Nastavnice, jeste vi ono malopre pili šampon?

Bekim Fehmiu i Slavko Stimac
(Specijalno vaspitanje)