Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni. Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen. Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lišće je padalo u vodu tvoje duše. Poput kakva bršljana uz moje ruke pripita, lišće je sabiralo tvoj glas tih i skrušen. Kriješ zaprepašćenja u kom je žedj mi gorela. Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duše. Osećam, oči ti putuju i jesen je daleko. Siva kapa, ptičji glas i srce kuće prema kojoj su se selile moje duboke čežnje i gde sam slao poljupce vesele ko žar vruće.
Nebo s nekog broda. Polje sa bregova. Sećanje na tebe je svetlo, dim i mir jezera skrušen. Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali. Suvo jesenje lišće se kovitlalo usred tvoje duše.

Pablo Neruda – Pamtim kakva si bila

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“