Kraj. Nema dalje.

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

Sve ima svoje granice

„Sve ima svoje granice.“ – Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasicne istine.
Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u cemu nije osetio potrebu ni pokusao da ide daleko i tako se nije ni mogao naci na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su covekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo sa njim; tek sa mladoscu i zrelim godinama pocinju nasi sudari i nasi obracuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice nasih granica i naseg trajanja. Tada je i samo nase postojanje, kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I nasi najveci usponi i ‘uspesi’ u stvari su samo granice nasih moci i nastojanja, tek obrnuto protumacene i drugim imenom nazvane. Ono sto ponekad u nasem ili tudjem zivotu nazivamo ‘vrhunac srece’ samo je jedna od tih granica, a nas grob, koji nas pouzdano ceka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od nasih granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i secanju, mozemo se nadati da cemo se osloboditi prokletstva granice i uci, valjda, u bezgranicno carstvo nepostojanja.
. . .

„Gotovo svaki covek nosi svoju tajnu.“ To ne mora biti netacno mada je malo romanticno kazano. Mozda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Necija je manja, necija veca, dublja po smislu i vaznija, necija beznacajnija, a necija kao i da ne postoji. Neko svoju tajnu cuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tumaciti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao covekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta cudesno lepih i neverovatno strasnih stvari o kojima nasa mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pisemo. I znali bismo vise, bar nesto vise, nego sto znamo o coveku i njegovim putevima i bespucima.
. . .

Biva da naidje u ljudskom zivotu trenutak kada se izlaz nigde ne vidi i ne naslucuje, kad covek oseca da je izgubljen, on i sve sto je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritesnjenom i ugrozenom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obicna i slaba, ali jedina. I covek se hvata za nju. I misli.
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugacijim odnosima i uslovima zivota, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se krece i zivi. Znaci da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog polozaja kao stvarnu, svudasnju, potpunu i konacnu, ma kako ona izgledala ocigledna.
U toj sumnji u potpunu stvarnost nase nesrece ima zracak nade koji moze biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoci da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogucnost njenog postojanja u nama.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Bolovi

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.
U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Prozori ono sto nam je potrebno

Prozori ono sto nam je potrebno, rekao mi je onomad, jedan mudri starac iz daleke zemlje. Neizmernost stvarnosti je nepojmljiva, kako bismo je razumeli treba je zatvoriti u pravougaonik. Geometrija se suprotstavlja haosu. Zbog toga su ljudi izmislili geometrijske prozore, a svaka geometrija podrazumeva prave uglove. Da li je i nas zivot podredjen pravim uglovima,.Znas te komplikovane putanje,sacinjene od segmenata, koje svi moramo da predjemo naprosto kako bismo stigli do svog kraja. Mozda, ali ako jedna zena poput mene o tome razmislja, dok sedi na jednoj terasi koja gleda na Egejsko more. Jedne veceri kao sto je ova, shvata da sve ono o cemu mislimo, sto zivimo, sto smo proziveli, sto zamisljamo, sto smo zeleli, ne moze biti potcinjeno geometriji. I da su prozori samo kukavni oblik,g eometrije, onih koji se plase kruznog pogleda u koji sve ulazi bez smisla, i nepovratno. Kao kada je Tales gledao zvezde, koje ne ulaze u okvir prozora.
Sakupila sam sve od tebe, mrvice, fragmente, prah, tragove,pretpostavke, nijanse u tudjim glasovima,poneko zrnce peska,jednu skoljku,tvoju proslost koju sam izmastala, nasu pretpostavljenu buducnost, ono sto sam od tebe zelela, ono sto si ti meni obecao, moje detinje snove, zaljubljenost koju sam kao mala osecala prema svom ocu, poneki glupav stih iz moje mladosti, bulku sa ivice prasnanjvog puta. I to sam takodje stavila u dzep, znas. Krunicu jedne bulke, poput onih bulki, koje sam u maju svojim Folksvagenom isla da berem po obroncima ,dok si ti ostajao u kuci zatrpan svojim projektima,posvecujuci se komplikovanim receptima koje ti je tvoja majka ostavila u jednoj crnoj knjizici ispisanoj na francuskom, a ja sam ti brala bulke koje nisi umeo da razumes. Ne znam da li si ti stavio svoje seme unutar mene, ili obrnuto. Ali ne, nijedno nase seme nikad nije proklijalo.Svako je jednika za sebe,bez mogucnosti da se produzi u buducem telu,a pogotovo ja bez ikoga ko bi preuzeo moju teskobu.S va sam ostrva obisla trazeci te. I ovo je poslednje,kao sto sam i ja poslednja. Posle mene kraj.Ko bi te mogao vise traziti osim mene…

Antonio Tabuki, Svakim casom sve je manje vremena

Znakovi pored puta

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Prolaznost

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

Ivo Andric

Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme

RADOVAN: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u „sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila – Džordž end kompani“. Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira. Trebalo je imati jaja pa opljačkati ono što je on opljačkao. Maznuo je pet miliona dolara iz najčuvenije banke u samom centru. Ušao, ubio dve blagajnice, dva policajca, jednu čistačicu, jednog šefa računovodstva i nekoliko mušterija. Cap, cap, cap, pet miliona u džep i – doviđenja. Zdravo, mili moji, kud koji. Ja odô, a vi se saranjujte. To se tako radi. A ne, penzija svakog prvog, pa razvlači pare kô pijan gaće. U šta ja da investiram? Gde da uložim i obrćem penziju… Jedva čekam da mi Džordž dođe u posetu. Sigurno će nešto smisliti i za mene. On je uvek pun ideja kako da se čovek obogati…

STANISLAV: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše – nikako da ih pročitam… Šta rade ti silni policajci?

RADOVAN: (sa posebnim zadovoljstvom prepričava zbivanja na ekranu. Imitira glas spikera): Kad je video da je ceo grad blokiran, Džordž je pokušao da pobegne na periferiju Čikaga. I verovatno bi uspeo da se izvuče da ga u kafeu „Crveno i crno“, na uglu Stendalove ulice, nije primetila debela kasirka, inače ovejana doušnica inspektora Majera, koji je, s vremena na vreme, nateže iza ekspres aparata za tej. Ona je odmah obavestila inspektora Majera: „Džordž je ovde. Užina.“ Tog trenutka su se razlegle sve sirene. Ceo kvart je opkoljen sa deset krugova. Šesnaest hiljada policajaca se popelo i potrčalo preko krovova. Radoznali prolaznici su se, takođe, popeli na krovove. Popela su se i besposlena deca, a za decom zabrinuti roditelji. Inspektor Majer je zamolio građanstvo da siđe sa krovova, jer se Džordž izgubio i sakrio u tolikoj masi sveta. Zabrana je istog trenutka dovela na krovove i učenike srednjih škola, jer je upozorenje bilo: „Zabranjeno penjanje za sve mlađe od 18 godina, kao i za starije od navedenog godišta.“ Krov kuće 22 se srušio. U razvalinu je upalo oko petnaest hiljada radoznalih građana. Većina je odmah preminula, a ostatak je izdahnuo na putu do bolnice. Iz udaljenih krajeva sveta počeli su da pristižu telegrami saučešća… Šta sad vidimo? Sad vidimo Džordža kako odgovara na prispele telegrame… Mene nikad neće uhvatiti. Nikad!

„Radovan III“, Dušan Kovačević

Život ratnika nikako ne može biti hladan

‚‚Život ratnika nikako ne može biti hladan, usamljenicki i lišen osecanja, jer se zasniva na njegovoj ljubavi, odanosti i požrtvovanju prema njemu najmilijem. A ko je to, zapitacete, njemu najmiliji?…
‚‚Henarova ljubav, to je ovaj svet. Malocas je grlio ovu ogromnu zemlju, ali buduci da je tako mali, mogao je jedino da pliva po njoj. No zemlja zna da je Henaro voli i zato mu posvecuje pažnju. Zbog toga je Henarov život ispunjen do vrha i zato ce, ma gde bio, on biti pun. Henaro luta stazama svoje ljubavi i, magde bio, on je celovit.
Don Huan je cucnuo ispred nas. Nežno je pomilovao zemlju.
‚‚Ona je ta izuzetna ljubav dvojice ratnika‚‚ rece on. ‚‚Ova zemlja, ovaj svet. Za ratnika nema vece ljubavi….Jedino ako voli ovu zemlju s nepokolebljivom ljubavlju, covek se može rešiti svoje tuge‚‚ rece don Huan. ‚‚Ratnik je uvek radostan, zato što je njegova ljubav nepromenljiva i što ga njegova najmilija, ova zemlja, grli i daruje mu nepojmljive poklone. Tuga pripada samo onima što mrze nju koja pruža utocište njihovom bicu.‚‚
Don Huan ponovo nežno pomilova zemlju.
‚‚Ovo divno bice, koje je živo u u svim svojim najskrivenijim kucima i koje razume svako osecanje, umirilo me, izlecilo moj bol, a kad sam konacno potpuno shvatio da ga volim, naucilo me da budem slobodan.‚‚
Zacutao je. Tišina oko nas bila je zastrašujuca. Vetar je tiho zviždao i odnekud iz daljine donosio lavež usamljenog psa.
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je nacin na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što covek može da cuje. Taj pseci lavež je sneni glas nekog coveka‚‚, rece don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuce u onoj dolini prema jugu. To covek kroz lavež svog psa, buduci da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života…Taj lavež i samoca koju on stvara govore o osecanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi ciji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruce, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa secanjem na tricava uzrujavanja i jednolicnost, i onda se primaklo kraju; vec se spustila noc.‚‚
Protivotrov tom otrovu jeste u njoj‚‚, rece don Huan milujuci zemlju. ‚‚Objašnjenje vraceva ne može nikako osloboditi dušu. Uzmimo vas dvojicu. Dobili ste objašnjenje vraceva, ali to što ga znate, uopšte ne menja stvar. Usamljeniji ste više nego ikad, jer bez nepokolebljive ljubavi prema bicu koje vam pruža svoje okrilje, samoca je usamljenost.
Jedino ljubav prema tom velicanstvenom bicu može osloboditi ratnikov duh; a sloboda je radost, sposobnost, i prepuštanje uprkos tome što joj se covek suprostavlja. To je poslednja lekcija…

don Huan

Princeza i Luda

PRINCEZA: Oh! Gde sam to ja?
LUDA: U svom rajskom vrtu princezo.
PRINCEZA: Jeste li sigurni da ne sanjam?
LUDA: U to niko nikda ne može biti siguran.
PRINCEZA: A ako je ovo san, {ta mislite ciji je ovo san? Vas ili moj?
LUDA: Vas, princezo. Jas cesto setam kroz tudje snove.
PRINCEZA: Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.
LUDA: Ali, cak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.
PRINCEZA: Izvinite ja kao da Vas odenekud poznajem.
LUDA: Možda smo se nekad sreli na nekom slicnom mestu.
PRINCEZA: Ko ste uostalom Vi, podanik?
LUDA: Ja sam dvorska luda. Otpusten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?
PRINCEZA: Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne setnje ovim starim vrtom i branje cvetova.
LUDA: O, to je prijatna zabava!
PRINCEZA: Da ali nema vise ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.
LUDA: A možda su uveli od neceg drugog?
PRINCEZA: Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo radoscu. Kada se ona izgubila i ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.
LUDA: O, pa tu može biti posla za mene.
PRINCEZA: Može, ludo. Eto, proglasavam Vas za bastovana radosti.
LUDA: Ali ja ne znam ništa o rastinju. Znam samo da pricam.
PRINCEZA: Pa onda pricajte!
LUDA: Ali ja znam samo tuzne price. Jas sam pripovedac balada.
PRINCEZA: A znate li da pevate?
LUDA: Samo tuzne pesme. Jas sam pevac balada.
PRINCEZA: I nikada niste naucili nitu jednu radosnu pesmu?
LUDA: Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.
PRINCEZA: Kako to ludo?
LUDA: Zaljubio sam se. Zavoleo tajnu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest presla i na mene. Nisam znao da su tuga i usamljenost kao bolest.
PRINCEZA: Toa je strasno, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.
LUDA: Ima neceg strasnijeg. Ona je postala nesrecna princeza, a ja sam prestao da budem luda.
PRINCEZA: Kako onda mislite da vratite u zivot ovaj vrt?
LUDA: Ne znam kako princezo. Možda je bolje da odem i odavde.
PRINCEZA: Ne, stanite. Kazacu Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbudjenja. Ranije kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmnozavala – kidajuci neke od njih. Kako sam ih kidala, vise ih je cvalo.
LUDA: Cudan neki vrt.
PRINCEZA: Ovaj vrt raste samo ako se u njemu desava nešto neobicno. Vidite li onaj grm? On je bio pun ruza koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je nas komandant ubio nastojnika našeg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!
LUDA: To je veoma tuzno princezo.
PRINCEZA: Sve je tuzno. Nema vise uzbudjenja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite nešto.
LUDA: A šta tu može da uradi jedna nesrecna luda?
PRINCEZA: Da obezbedi radost jednoj još tuznijoj princezi. Molim Vas, vratite zivot u ovaj mrtvi park. Ucinite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite nešto, prekolinjem Vas. Evo, vene i moj poslednji cvetic. Sa nijm ce uvenuti i moja poslednja radost.
LUDA: (Cuti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. Ucini}u nešto, Vasa ce radost biti spasena!
PRINCEZA: O, pogledajte ludo! Nešto se desava. Mesecina se pomracuje. Možda ce to spasti moj vrt!

(Na nebu nastupa pomracenje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od cudesnih zraka. Oni se najpre boje razlicinim spektralnim bojama, a zatim se polako ponovo pojavi puna obla mesecina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku pocinje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni brsljen pocinje da raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA: Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mesecina, najednom ona primeti obesenu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznenadjenja, a zatim se ponovo okrene i odusevljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i pocinje da vije na mesecini pred cijim se svetlim krugom njise bezivotno lutkino telo Lude. Jedan zrak osvetljava njegovu flautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i cvetovi i pocinju je obavijati.)

PRINCEZA: (Zamišljeno) Cudna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako nešto (… zatim kapriciozno) A možda je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san. On je tako odlucio. Tako mu je bilo pisano. Nema bezanja. Sve se jednom vec dogodilo. Sve je pocelo u jednom vrtu. U vrtu se sve i zavrsava. Sve ce jednom u vrtu i poceti. Bio si nesrecan, biceš srecan. Bio si sam. Sam ceš i biti!

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mesecina i senka obesene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i nepronadjenog psa)

Autor nepoznat..

Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica