Stojimo na ivici provalije

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Sta ce da bude od nas?

– Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od života ne poznajem ništa drugo, do samo ocajanje, smrt, strah i splet najbesmislenije površnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi cutke u neznanju, glupo, poslušno, nedužno, ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oružje i parole, da bi sve to stvarali rafinovanije i dugotrjanije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u celom svetu, cela moja generacija to preživljava. Sta ce da rade naši ocevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatražimo da polože racun…? Sta ocekuju od nas kada dodje vreme u kom nece biti rata? Godinama je ubijanje bilo naše zanimanje – to je bio naš prvi poziv u životu. Naše znanje o životu ogranicava se na smrt. Sta ima posle toga još da se desi? Sta ce da bude od nas?

Erih Marija Remark

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Skocit cemo u dubinu i zaglaviti

Razum nas žestoko odvraca od ruba ponora i baš zato mu se neodoljivo primicemo. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast onoga koji, strepeci na rubu ponora, snatri tako o vratolomnom skoku. Prepustimo li se i na tren razmišljanju, neminovno smo propali, jer premišljanje nas tera da se obuzdamo, a upravo zato, kažem ne možemo razmišljati. Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrži, ili ako ne uspemo u nenadanom pokušaju da se bacimo nauznak na zemlju, skocit cemo u dubinu i zaglaviti.

Djavo perverznosti, A. E. Po

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu“
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Antić

Jedan covek je umro i dospeo u raj

Jedan covek je umro i dospeo u raj. Medutim, u raju mu je ubrzo postalo dosadno. Andeli su neprestano pevali, svirali na harfama, sve je to bilo lepo i krasno, ali on je oduvek bio covek od akcije. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.
Gde si to mislio da odeš? rekao je Sveti Petar. Osim ako neceš u pakao? Ne bih ti preporucio.
Može li bar na kratko? zamolio ga je covek.
To se nikad nije radilo, ali napravicu izuzetak – pusticu te na mesec dana.I Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.
Coveka je na ulazu sacekala limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je putovanje kakvo nikad nije doživeo, uz obilje najdivnijih jela, najboljih pica, prelepih devojaka, nocni ribolov, itd, itd. Mesec dana prošlo je kao u snu.
Po povratku u raj, coveku je bilo još dosadnije nego pre. Ubrzo se ponovo obratio Svetom Petru i zamolio da ga opet malo pusti u pakao.
Takve šetnje tamo-amo nikad nisu praktikovane. Ako toliko želiš u pakao, možeš da odeš, ali bez mogucunosti povratka.
Pristajem! uskliknuo je covek, vec se nasladujuci onim što ga je cekalo tamo.
Ali avaj! Cim su se teška vrata pakla muklo zalupila iza njega, covek je poceo da propada u ponor na cijem dnu je ugledao gomilu užasnih davola, koji su cekali da ga kukama ubace nesrecnika ciji su jauci sve glasnije dopirali do njega.
Šta je ovo!? kriknuo je.
Pakao, brate, odgovorio je jedan davo. Ti izgleda ne razlikuješ turizam od emigracije.

Damari – Antoni de Melo

Cijenjena prijateljice

„Cijenjena prijateljice,
Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje „ponora nekih mojih unutrasnjih stanja“ ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem „JA“. Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.
… Moja gospodarica zna da je nasa zelja da u case drugih uspemo sadrzaj naseg duha nemjerljivo jaca od zelje da zedj utolimo onim sto nam drugi izlivaju u case. U tom svojstvu ponekad ima sujete ali je prirodno.
… Ljudi su , i ja medju njima, skloni dimu i pepelu.Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja.
A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu.To je samoca, gospodarice moja, to je tuga….“

(dio pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijadi, zeni koju nikada nije vidio ni upoznao, i sa kojom je obavljao „duhovnu razmjenu“ pismima koja su pisali jedno drugom 20 godina…..)

Tako je govorio Zaratustra

Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –

Friedrich Nietzsche

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Miroslav Antić

E moj Miko…

I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridrzavati i treba joj pomoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade
To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.

Mika Antic