A sad me pusti da skupim svoju snagu…

… A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…

„Enciklopedija mrtvih“, Danilo Kiš

Tužan sam.

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da cu sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeca.
druga strana srece.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da cu postati dvostruko ranjivim ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan cas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kuci…

Erih Marija Remark – Doba života i doba smrti

Tužan sam.

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da cu sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeca.
druga strana srece.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da cu postati dvostruko ranjivim ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan cas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kuci…

Erih Marija Remark – Doba života i doba smrti

Sve mi to, Wilheme, oduzima rec pa ostajem nem

Mnogima se vec pricinilo da je zivot coveka samo san a i mene, ma kuda posao, obuzima to cuvstvo. Kad pomislim na granice kojima su ogranicene istrazivacke i delotvorne snage coveka; kad vidim da svaka delatnost tezi za tim da bismo zadovoljili potrebe koje opet nemaju druge svrhe i cilja nego da nasu bednu egzistenciju produze te da se napokon, mozgajuci o nekim tackama spoznaje, smirimo a da to nije mir nego rezignirano snatrenje, pa zidove medju kojima smo zatvoreni oslikamo sarenim likovima i svetlim vidicima … Sve mi to, Wilheme, oduzima rec pa ostajem nem. Povlacim se u se i nalazim citav jedan svet! A opet vise slutnjom i mracnom pozudom nego predocavanjem ili zivom snagom. I sve to razljeva i pliva u mojoj svesti, a ja se onda smeskam i nastavljam snatriti gledajuci u svet

J.V. Gete “Patnje mladog Vertera“.

A sad me pusti da skupim svoju snagu

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljatde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…

Danilo Kiš

Crna kuća

   Središnji deo kuće pokriva visoki krov. Sa leve strane, u šumu se zavlači jednospratno krilo. Sa desne iz zgrade niču dodaci u obliku prevelikih šupa, više izraštaji nego naknadna dozidavanja. U oba smisla reči zdanje izgleda neuravnoteženo: kao da ga je neki ne baš zdrav um osmislio, a zatim i bezobzirno doveo u sadašnje iščašeno postojanje. Nastala tvorevina ne dozvoljava da bude sagledana i opire se tumačenju. Njene cigle i daske odišu nekom neprirodnom, monolitnom neranjivošću, uprkos šteti koju su načinili vreme i klima. Očigledno sagrađena iz iz težnje ka odvojenosti, ako ne i samotnosti, kuća kao da ih i sada traži.
Najneobičnije od svega, sa našeg mesta, jeste to što se čini da je cela kuća obojena u crno – ne samo daske, već svaki pedalj spoljašnosti, trem, oluci, pa čak i prozori. Sve je crno, od temelja do vrha krova. A to ne može biti moguće; u ovom bezazlenom, dobronamernom kutku sveta, čak ni najporemećeniji čovekomrzac od graditelja ne bi kuću pretvorio u njenu sopstvenu senku. Spuštamo se skoro do samog tla, i klizimo bliže iznad uskog puta…
Približivši se dovoljno blizu, a dovoljno znači uznemirujuće blizu, ustanovljavamo da mizantropija može da ode dalje nego što smo pretpostavljali. Kuća više nije crna, ali nekada jeste bila. Ono u šta je izbledela čini da pomislimo da smo bili prestrogi prema prvobitnoj boji. Kuća je zadobila olovnu sivocrnu boju olujnih oblaka, mračnih mora i skeleta razbijenih brodova. Čak bi i crna boja bila bolja od ove potpune beživotnosti.

Stephen King & Peter Straub

Sad mi je jasno

Sad mi je jasno da sam se vec dugo kretao prema tebi i ti prema meni, premda ni jedno od nas nije bilo svjesno postojanja drugoga prije nego smo se upoznali. Za sve vrijeme u našoj je neizvjesnosti radosno lunjala neka slijepa izvjesnost koja je jamcila da cemo se sresti…
Kada sad pomislim na to, cini mi se da je bilo neizbježno – nije moglo biti drukcije – tipican slucaj onoga što ja zovem visoka vjerojatnost nevjerojatnosti…
Za Svemir se cetiri dana nimalo ne razlikuje od cetiri milijarde svjetlosnih godina. Nastojim to uvijek imati na umu…

Robert James Waller, Mostovi okruga Madison