Stojimo na ivici provalije

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Znam ja to…

„Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće – šta će? – neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa… Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al’ ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel’ tako?“

D. Radović

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Znam ja to…

Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako pocne ? da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te srece… A ako nije te srece- šta ce?- neka ga krpi iz parcica… deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svacega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Covek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parcica.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav ? nekome na licu, nekome u ocima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani ? iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?“

Dusko Radovic „Zenski razgovori“

To je veština portretisanja.

„Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka, ni pomoci. Portretišuci coveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoca coveka na portretu veca od samoce kostura u zemlji.
To je veština portretisanja. I zato pocetnici i rdjavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rdjavi portreti se i poznaju po tome što je licnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobodjenja, „ubijanja“ i „ovekovecenja“ licnosti.
Meni je uvek malo sumnjivo kad cujem gde se govori: ima hiljadu nacina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljadu. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nacin. Oni za koje postoji hiljadu nacina , ti ne slikaju.“

Ivo Andric, „Razgovor sa Gojom“

Izgleda, prestao sam da volim

Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Miroslav Antic

Moje srce

Moje srce je bilo užarena, tecna masa koja ce se, poput naše planete, postepeno hladiti i ocvršcivati.
Svuda caruju tišina, osama i zaborav medu ovim slavom uznesenim ruševinama. Vera koja je, poput živog ognja, podigla ovu kamenu molitvu, danas se malo-pomalo gasi i trune u grudima. Naš buržujski i pozitivisticki vek povinuje se samo kultu boga Novca; zveket zlatnika njegova je omiljena romansa.

Gustavo Adolfo Beker – „U osami manastira“

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Dosada je moj hobi…

„…U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi…
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno…
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja…
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog…
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone…
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu…
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…“

Ðorde Balaševic  –  Tri posleratna druga

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici

“Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica.” Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.
Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.

A.Kami.