Da li znaš da čitaš poljupce?

Poljubila me u vrat i upitala: Da li znaš da čitaš poljupce?
Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitani.
Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom ili dobro jutro!
On znači do viđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti me se, ili srećan put!
Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje,ili dug sa kamatom.
Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše drugo telo…

Tada sam rekao da sam njeno pismo na mom vratu pročitao…i odveo sam je u krevet…

Milorad Pavić- „Drugo telo“

Usluga sa osmehom

Neki čovek uputio je pismo jednom malom hotelu u gradu na srednjem zapadu, koji je nameravao da poseti tokom odmora. Glasilo je:

Veoma bih voleo da sa sobom povedem i svoga psa. On je veoma negovan i lepo vaspitan pas. Da li ste spremni da mi dopustite da noću spava u mojoj sobi?

Odmah je od vlasnika hotela primio odgovor, u kome kaže:

“Vodim ovaj hotel već dugi niz godina. Za sve to vreme, nikada mi nijedan pas nije ukrao peškir, posteljinu, srebrno posuđe, niti sliku sa zida. Nikada nijednog psa nisam morao da izbacujem usred noći iz hotela zato što je pijan ili se ne ponaša pristojno. Nikad mi se nije desilo da pas pobegne, a da ne plati hotelski račun. Prema tome, vaš pas je stvarno dobrodošao u moj hotel. A, ako vaš pas može da garantuje za vas, i vi ste isto tako dobrodošli.”

Karl Albrext i Ron Zenke, Service America

Besramno iskopirano sa bloga Andjele Vujacic

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim.

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo – i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:

Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.
Hak Fin

Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se – mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
– Dobro, onda idem u pakao – i pocepam hartiju.

Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.

Mark Tven, Haklberi Fin