I tako je sve to počelo.

Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim, a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: – Mila moja, ja sam pas. – Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju, pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle idem okolo, tražim publiku, i sve to javno prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na viljušku zvonika preko na tvrđavi. Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea. On kaže: – Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. –

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one o kojima sam vam pričao da žive dole po močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.

I tako je sve to počelo.

Mika Antić

Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Drago mi je bilo sto me docekala kosava

Drago mi je bilo sto me docekala kosava. Pustio sam se njenim udarcima i njenom besu, psovao naglas, otkopcavao sinjel da mi vise ne smeta, okretao glavu levo i desno, ulagao nepotreban napor da je savladam. Samo da ne mislim na praznu supljinu stepenista. Ne volim tugu, cini me zlim, zato se zavaravam besom. Dva su mi pisma u torbi, mozda cu ih oba baciti u vetar. Da kosava razvije tudje nevolje, necu da me se ticu, necu da me pritiskaju, jer ce se i mimo mene desiti ono sto mora da se desi, i samo ce mi biti teze ako znam. Neka nestanu u zaboravu, u neticanju, u neprimanju. Necu nista da znam, necu da me boli. Zelim da me zvizduk vetra zaglusi, da zasvira kroz mene kao kroz trsku, mislim kako bi bilo lepo ne misliti, mislim kako bi bilo lepo naci se sad na reci, siban olujom, u ribarskoj barci ili u strkljastoj drvenoj kucici na obali reke, okruzen divljom stihijom, sam sa njom, bez tuge u sebi i oko sebe. Ali to je samo trenutna zelja, davnasnja potreba za begom i odvajanjem od tereta u sebi, neostvariva ceznja za tisinama.

Mesa Selimovic – „Tisine“

Ostavite svojim ocenama…

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremeceni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doci duboko iznutra, i nicim ne moze da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki zacetak osecanja dovrsi sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokucivom, i sa dubokom skrusenoscu i strpljenjem sacekati cas rodjenja jedne nove svetlosti: jedino to znaci umetnicki ziveti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne vazi godina, i deset godina nisu nista.Biti umetnik znaci: ne racunati i ne brojati; sazrevati kao sto sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolecnih bura, bez straha da posle njih moze i da ne dodje leto. Ono ce ipak doci. Ali dolazi samo strpljivima, koji zive kao da je vecnost pred njima, tako bezbrizno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !

Pisma mladom pesniku, R. M. Rilke

Ostaje nam nada

Sve vise verujem da ne treba suditi o gospodu Bogu na osnovu ovoga sveta, jer to je njegova studija koja mu nije posla za rukom…
Za nas bi bilo neophodno da ipak vidimo druga dela koja je stvorila ista ruka, ovaj svet je ocito sklepan na brzinu, u jednom od onih losih trenutaka kada tvorac vise nije znao sta cini, kada je bio izgubio glavu.
Ostaje nam nada da cemo videti nesto sto je bolje u nekom drugom zivotu.

Van Gog, Pisma bratu

Pisma malom pesniku

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremeceni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doci duboko iznutra, i nicim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki zacetak osecanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokucivom, i sa dubokom skrušenošcu i strpljenjem sacekati cas rodenja jedne nove svetlosti: jedino to znaci umetnicki živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znaci: ne racunati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolecnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dode leto. Ono ce ipak doci. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je vecnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !

R. M. Rilke

Lari Tompson – tragedija jedne mladosti

Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena… Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost… Dobro. Nije reč o tome… Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: „Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?“… Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine… ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: „Idi, Garo – još uvek sam bio crn – idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš“… Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: „Kako se zove onaj vrh?“ Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. „A onaj mali potok?“ Simin Piš. „Simin Piš?“ Jeste. „Dobro!“ I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: „Vi ste nam dali ta imena!“ Šalili smo se. „Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu“… I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena… Ima naroda koji ne znaju da se šale – sve ozbiljno shvataju – a mi to nikako da naučimo… Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji… Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka… „Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio“… „Oću, striko, oću“. „Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati“… „Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu“. Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla… Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: „Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!“… Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene… Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: „Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala… koliko imati godina?“ 7-8, rekao sam. „7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!“… Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali… A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno…

Dušan Kovačević

Cijenjena prijateljice

„Cijenjena prijateljice,
Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje „ponora nekih mojih unutrasnjih stanja“ ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem „JA“. Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.
… Moja gospodarica zna da je nasa zelja da u case drugih uspemo sadrzaj naseg duha nemjerljivo jaca od zelje da zedj utolimo onim sto nam drugi izlivaju u case. U tom svojstvu ponekad ima sujete ali je prirodno.
… Ljudi su , i ja medju njima, skloni dimu i pepelu.Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja.
A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu.To je samoca, gospodarice moja, to je tuga….“

(dio pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijadi, zeni koju nikada nije vidio ni upoznao, i sa kojom je obavljao „duhovnu razmjenu“ pismima koja su pisali jedno drugom 20 godina…..)

Damaskin

„– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cvece u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste… Ima pesama koje cvece voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce. Zbilja, šta da kažemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mržnje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu sužnja i tamnicara, ali to može biti i ljubavna prepiska… Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.

– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osecanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da radam decu i da cu ih radati. I odmah pocela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uci i uvežbava. Takode, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim „na slovo, na slovo“, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce… On raste brže no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inženjerijsko ucilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuce… Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom…

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vaš izmaštani negdašnji decak sagraditi palatu?

– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.“

Milorad Pavic
Damaskin- prica za kompjuter i sestar – Rucak