Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Prozori ono sto nam je potrebno

Prozori ono sto nam je potrebno, rekao mi je onomad, jedan mudri starac iz daleke zemlje. Neizmernost stvarnosti je nepojmljiva, kako bismo je razumeli treba je zatvoriti u pravougaonik. Geometrija se suprotstavlja haosu. Zbog toga su ljudi izmislili geometrijske prozore, a svaka geometrija podrazumeva prave uglove. Da li je i nas zivot podredjen pravim uglovima,.Znas te komplikovane putanje,sacinjene od segmenata, koje svi moramo da predjemo naprosto kako bismo stigli do svog kraja. Mozda, ali ako jedna zena poput mene o tome razmislja, dok sedi na jednoj terasi koja gleda na Egejsko more. Jedne veceri kao sto je ova, shvata da sve ono o cemu mislimo, sto zivimo, sto smo proziveli, sto zamisljamo, sto smo zeleli, ne moze biti potcinjeno geometriji. I da su prozori samo kukavni oblik,g eometrije, onih koji se plase kruznog pogleda u koji sve ulazi bez smisla, i nepovratno. Kao kada je Tales gledao zvezde, koje ne ulaze u okvir prozora.
Sakupila sam sve od tebe, mrvice, fragmente, prah, tragove,pretpostavke, nijanse u tudjim glasovima,poneko zrnce peska,jednu skoljku,tvoju proslost koju sam izmastala, nasu pretpostavljenu buducnost, ono sto sam od tebe zelela, ono sto si ti meni obecao, moje detinje snove, zaljubljenost koju sam kao mala osecala prema svom ocu, poneki glupav stih iz moje mladosti, bulku sa ivice prasnanjvog puta. I to sam takodje stavila u dzep, znas. Krunicu jedne bulke, poput onih bulki, koje sam u maju svojim Folksvagenom isla da berem po obroncima ,dok si ti ostajao u kuci zatrpan svojim projektima,posvecujuci se komplikovanim receptima koje ti je tvoja majka ostavila u jednoj crnoj knjizici ispisanoj na francuskom, a ja sam ti brala bulke koje nisi umeo da razumes. Ne znam da li si ti stavio svoje seme unutar mene, ili obrnuto. Ali ne, nijedno nase seme nikad nije proklijalo.Svako je jednika za sebe,bez mogucnosti da se produzi u buducem telu,a pogotovo ja bez ikoga ko bi preuzeo moju teskobu.S va sam ostrva obisla trazeci te. I ovo je poslednje,kao sto sam i ja poslednja. Posle mene kraj.Ko bi te mogao vise traziti osim mene…

Antonio Tabuki, Svakim casom sve je manje vremena

Mala sala

Vedro zimsko podne… Mraz stegao, sve puca, i Nadenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom cojom.
– Da se spustimo, Nadežda Petrovna, – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo živi i citavi.
Ali Nadenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah cim je pozovem da sedne u sanke, a šta ce tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona ce umreti, poludece. – Preklinjem vas! – govorim joj. – Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavicluk!
Nadenjka najzad popušta, i ja joj na licu citam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovracujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huci, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoce da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam davo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuce u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri… Evo, još casak samo – cini nam se – i propali smo!
– Ja vas volim, Nada! – izgovaram poluglasno. Sanke pocinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nadenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane… – Ni za živu glavu necu se više spuštati – kaže ona gledajuci me razrogacenim ocima punim užasa. – Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i vec mi upitno zagleda u oci: jesam li ja rekao one cetiri reci ili su joj se samo one pricule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, ocigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reci ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, casti, života, srece, pitanje vrlo važno, najznacajnije na svetu. Nadenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, ceka hocu li ja zapoceti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reci, nezgodno joj je, strašno, smeta radost…
– Znate šta? – kaže ona ne gledajuci me.
– Šta? – pitam ja.
– Hajde još jednom … da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nadenjku u sanke, ponovo letimo u stravicnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjacoj i najbucnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
– Ja vas volim, Nadenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nadenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, cak i njen muf i kapuljaca, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
– U cemu je stvar? Ko je izgovorio one reci? On, ili mi se samo priculo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojce ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplace.
– Hocemo li kuci? – pitam ja.
– A menn … meni se svida ovo sankanje – kaže ona crveneci. – Da se spustimo još jedanput?
Njoj se „svida“ to sankanje, a medutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršce.
Spuštamo se treci put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nademo na sredini brega, uspem da prošapcem:
– Ja vas volim, Nada!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nadenjka cuti, razmišlja o necemu… Ja je pratim sa sankanja kuci, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano ocekuje da li cu joj kazati ore reci. Ja vidim kako se muci, kako se savladava da ne kaže:
– Nije moguce da ih je govorio vetar! Ja necu
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: „Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N.“ I od toga dana Nadenjka i ja – svakog dana idemo na sankanje i, spuštajuci se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reci:
– Ja vas volim, Nada!
Uskoro se Nada navikava na tu recenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada vec strah i opasnost daju posebnu car recima o ljubavi, recima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjicena su uvek ista dvojica: ja i vetar… Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, ocigledno, vec svejedno; iz bilo kog pehara pio – svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nadenjka prilazi bregu, kako me traži ocima… Zatim se plašljivo penje uza stepenice… Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršce, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlucno, ne osvrcuci se. Ona je sigurno odlucila da najzad proveri hoce li se cuti one zanosne slatke reci kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oci i, oprostivši se zauvek od života, krece… „Zzzz“ … zuje salinci. Ne znam cuje li Nadenjka one reci… ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je cula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da cuje, da razaznaje šumove, da shvata…
Ali evo dolazi i prolecni mesec mart… Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nadenjka više nema gde da cuje one reci, niti ima ko da ih izgovara – vetar se ne cuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nadenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima… Još je prilicno hladno, na dubrištu još ima snega, drvece je mrtvo, ali vec miriše na prolece i spremajuci se na pocinak gavrani bucno gracu. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nadenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu… Prolecni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice… On je podseca na onaj vetar koji nam je hucao onda na bregu kad je slušala one cetiri reci, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza… I siroto devojce pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reci. I ja, sacekavši vetar, izgovaram poluglasno:
– Ja vas volim, Nada!
Bože moj, šta se zbiva s Nadenjkom! Ona klikce, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srecna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nadenjka vec udata; udali su je, ili je sama želela – to je svejedno, za sekretara plemickog starateljskog fonda i sad vec ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reci: „Ja vas volim, Nadenjka“ – nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrecnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu…
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reci, zašto sam se šalio …

Anton Pavlovic Cehov

Princeza i Luda

PRINCEZA: Oh! Gde sam to ja?
LUDA: U svom rajskom vrtu princezo.
PRINCEZA: Jeste li sigurni da ne sanjam?
LUDA: U to niko nikda ne može biti siguran.
PRINCEZA: A ako je ovo san, {ta mislite ciji je ovo san? Vas ili moj?
LUDA: Vas, princezo. Jas cesto setam kroz tudje snove.
PRINCEZA: Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.
LUDA: Ali, cak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.
PRINCEZA: Izvinite ja kao da Vas odenekud poznajem.
LUDA: Možda smo se nekad sreli na nekom slicnom mestu.
PRINCEZA: Ko ste uostalom Vi, podanik?
LUDA: Ja sam dvorska luda. Otpusten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?
PRINCEZA: Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne setnje ovim starim vrtom i branje cvetova.
LUDA: O, to je prijatna zabava!
PRINCEZA: Da ali nema vise ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.
LUDA: A možda su uveli od neceg drugog?
PRINCEZA: Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo radoscu. Kada se ona izgubila i ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.
LUDA: O, pa tu može biti posla za mene.
PRINCEZA: Može, ludo. Eto, proglasavam Vas za bastovana radosti.
LUDA: Ali ja ne znam ništa o rastinju. Znam samo da pricam.
PRINCEZA: Pa onda pricajte!
LUDA: Ali ja znam samo tuzne price. Jas sam pripovedac balada.
PRINCEZA: A znate li da pevate?
LUDA: Samo tuzne pesme. Jas sam pevac balada.
PRINCEZA: I nikada niste naucili nitu jednu radosnu pesmu?
LUDA: Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.
PRINCEZA: Kako to ludo?
LUDA: Zaljubio sam se. Zavoleo tajnu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest presla i na mene. Nisam znao da su tuga i usamljenost kao bolest.
PRINCEZA: Toa je strasno, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.
LUDA: Ima neceg strasnijeg. Ona je postala nesrecna princeza, a ja sam prestao da budem luda.
PRINCEZA: Kako onda mislite da vratite u zivot ovaj vrt?
LUDA: Ne znam kako princezo. Možda je bolje da odem i odavde.
PRINCEZA: Ne, stanite. Kazacu Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbudjenja. Ranije kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmnozavala – kidajuci neke od njih. Kako sam ih kidala, vise ih je cvalo.
LUDA: Cudan neki vrt.
PRINCEZA: Ovaj vrt raste samo ako se u njemu desava nešto neobicno. Vidite li onaj grm? On je bio pun ruza koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je nas komandant ubio nastojnika našeg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!
LUDA: To je veoma tuzno princezo.
PRINCEZA: Sve je tuzno. Nema vise uzbudjenja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite nešto.
LUDA: A šta tu može da uradi jedna nesrecna luda?
PRINCEZA: Da obezbedi radost jednoj još tuznijoj princezi. Molim Vas, vratite zivot u ovaj mrtvi park. Ucinite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite nešto, prekolinjem Vas. Evo, vene i moj poslednji cvetic. Sa nijm ce uvenuti i moja poslednja radost.
LUDA: (Cuti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. Ucini}u nešto, Vasa ce radost biti spasena!
PRINCEZA: O, pogledajte ludo! Nešto se desava. Mesecina se pomracuje. Možda ce to spasti moj vrt!

(Na nebu nastupa pomracenje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od cudesnih zraka. Oni se najpre boje razlicinim spektralnim bojama, a zatim se polako ponovo pojavi puna obla mesecina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku pocinje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni brsljen pocinje da raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA: Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mesecina, najednom ona primeti obesenu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznenadjenja, a zatim se ponovo okrene i odusevljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i pocinje da vije na mesecini pred cijim se svetlim krugom njise bezivotno lutkino telo Lude. Jedan zrak osvetljava njegovu flautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i cvetovi i pocinju je obavijati.)

PRINCEZA: (Zamišljeno) Cudna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako nešto (… zatim kapriciozno) A možda je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san. On je tako odlucio. Tako mu je bilo pisano. Nema bezanja. Sve se jednom vec dogodilo. Sve je pocelo u jednom vrtu. U vrtu se sve i zavrsava. Sve ce jednom u vrtu i poceti. Bio si nesrecan, biceš srecan. Bio si sam. Sam ceš i biti!

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mesecina i senka obesene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i nepronadjenog psa)

Autor nepoznat..