Ja idem kroz dolinu senki…

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja. 

Edgar Alan Poe

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Nije svet tek posuda po tvojoj meri.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Život je pitanje nerava

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Medutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekada voleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Slika Dorijana Greja (Oskar Vajld)

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Predeo slikan cajem

“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

Predeo slikan cajem, Milorad Pavic

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Cega se to vas dvojica igrate?

„Cega se to vas dvojica igrate?“
„Nicega“, rekao sam. „On se boji, a ja mu cuvam strah“
“ A šta je on tebi, kad mu cuvaš strah?“
„Brat“, rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
„A koga se to bojiš?“ upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice“, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da cu poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
„A ti se ne bojiš?“
“ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati“, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?“
„Nemam ga , gospodine vojnice“, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.“
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da cu zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noci odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad vec, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja“, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad placete“. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas“.
I ja, evo, vec godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Miroslav Antic

Ulica Filipa Visnjica

Ali, dani su prolazili i Vuk nije pitao. S vremena na vreme ucinilo bi mu se da slepi pevac zeli nesto da mu kaze i da, mozda, ocekuje da ga on, Vuk, nesto pita. Nije znao o cemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome.
Tako se dogodilo da je Visnjic, sto je duze pevao Vuku, bivao sve dalji od njega. Ipak je cekao. Poslednjeg dana koji je proveo u Sisatovcu Vuk je zatrazio da cuje, po ko zna koji put, uvodne stihove iz „Bune“. Visnjic je zapevao, jutro se proziralo od prolecnih svetlosti, Vuk je proveravao rec po rec: znao je da je dobio cudo od pesme, radovao se i, u toj radosti, pogledao guslara. Visnjic, koji je obicno pevao spustenih kapaka, sa mrenom odsutnosti na licu, sad je, sav prisutan, gledao u Vuka spaljenim zenicama. Gledao ga je u dubinu i istezao, jednolicno, svoje stihove o nebeskom znamenju i prepadnutim dahijama. Najezen, Vuk je shvatio da ga guslar vidi i zove. U prvi mah, potekao mu je u susret: hteo je da prekine pesmu, ionako se sve zavrsavalo; hteo je da ga pita kad ponovo da dodje, po nove pesme. U drugi mah, podsmehnuo se sebi: sve je to bila besmislica. Taj covek pred njim nije video nista i, verovatno, ni znao nista. Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteci grm, nesvestan svoga plama.

Svetlana Velmar – Jankovic

Oprosti mi Catherine

„…Prelistao sam silne knjige nadajuci se da ce Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajuci onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveci Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao cak na drugu obalu Cekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim…
Srecom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…“
„…I na poslednjoj ploci nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzicara, i dami još jednom zamere što sam onako uvlakacki pevao Titu, u martu sedamdeset i osme…
Cujem da kolege nisu?
Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo.
Ali necu dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum…
Savest mi je, znaci, cista?
O, koješta. Naravno da nije…
Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa „Triput sam video Tita“, to je tek nezamisliva ljiga…
I ja sam video Tita maršala…
Legendu tu… Slobodotvorca…
Coveka tog… Druga i borca…
Tada sam ja video Tita drugi put…
Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci i ja sam bio spreman da napišem i „Triput sam video feldmaršala Geringa“, samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojcicu i njenu lepu mamu.“
„…Momak koji mi je preprecio put kad sam se uvredeno uputio niz hol, ucinio je to gipkošcu koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskociti nego obici, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskociti ni obici, a opet se kretao macje meko, i pricao bibliotekarski tiho…
– Ðorde? Nemoj nas razocarati… Prevalili smo dug put da te vidimo…
Nosio je ridu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateci njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi cutke klimnuli glavama…
– Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš?
O, sveca mu…
Pišuci pesme uvek sam gledao u nebo, cickao stihove sa oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na ledima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladackog, žalili za nesretnim Stevom Cenejcem i cekali da Protina Kci promakne lavirintom hodnika, rasipajuci latice krina kao dijamante za sobom…“
„… Slavio se moj dvadeseti rodendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj precutni ispracaj u Svet Velikih. Rodendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta…
Znate l’ pricu o Vasi Ladackom? I ja sam je tek onomad cuo…
Niko nije vrisnuo.
Zažmurio sam, misleci da cu tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se zacas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari…
Cak i oni slicni njemu…Kada razmisle o svemu…
Kažu da je bio…Cudna sorta…
Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu culi kako sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato,
štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao cija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama ocekivali…
Izgleda da su ipak tajno verovali u mene…
Ali, eto…
Nisu baš umeli da pokažu…
-Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Ðoliško tako lepo peva?…“
„… – Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica Baš smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke…
Culi ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzno je… Taj španski ritam opterecuje refren… Ko ševi onu crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate…
– Molim?
– Ovu crnu što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš?
I pre i posle toga Producent i ja smo bili „na vi“, to je bio jedini slucaj da mi se obratio sa „ti“, ali po mom pogledu je u momentu zakljucio da sa mnom moraš biti jako „na ti“ da bi mi postavio takvo pitanje…
– Dobro… Harmonski je, znaci potpuno predvidivo… Šablon, obican… Ali nije samo to… Melodija je monotona… Ucinili biste sebi medvedu uslugu da to snimite… Bolje se držite pisanja tekstova… To vam sasvim dobro ide…
Ne secam se ni da li sam se zahvalio coveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inace „Oprosti mi Catherine“, i bandoglavo sam ucinio sebi medvedu uslugu, snimivši je nešto kasnije…“.

Djordje Balasevic – Dodir Svile

Princeza i Luda

PRINCEZA: Oh! Gde sam to ja?
LUDA: U svom rajskom vrtu princezo.
PRINCEZA: Jeste li sigurni da ne sanjam?
LUDA: U to niko nikda ne može biti siguran.
PRINCEZA: A ako je ovo san, {ta mislite ciji je ovo san? Vas ili moj?
LUDA: Vas, princezo. Jas cesto setam kroz tudje snove.
PRINCEZA: Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.
LUDA: Ali, cak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.
PRINCEZA: Izvinite ja kao da Vas odenekud poznajem.
LUDA: Možda smo se nekad sreli na nekom slicnom mestu.
PRINCEZA: Ko ste uostalom Vi, podanik?
LUDA: Ja sam dvorska luda. Otpusten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?
PRINCEZA: Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne setnje ovim starim vrtom i branje cvetova.
LUDA: O, to je prijatna zabava!
PRINCEZA: Da ali nema vise ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.
LUDA: A možda su uveli od neceg drugog?
PRINCEZA: Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo radoscu. Kada se ona izgubila i ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.
LUDA: O, pa tu može biti posla za mene.
PRINCEZA: Može, ludo. Eto, proglasavam Vas za bastovana radosti.
LUDA: Ali ja ne znam ništa o rastinju. Znam samo da pricam.
PRINCEZA: Pa onda pricajte!
LUDA: Ali ja znam samo tuzne price. Jas sam pripovedac balada.
PRINCEZA: A znate li da pevate?
LUDA: Samo tuzne pesme. Jas sam pevac balada.
PRINCEZA: I nikada niste naucili nitu jednu radosnu pesmu?
LUDA: Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.
PRINCEZA: Kako to ludo?
LUDA: Zaljubio sam se. Zavoleo tajnu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest presla i na mene. Nisam znao da su tuga i usamljenost kao bolest.
PRINCEZA: Toa je strasno, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.
LUDA: Ima neceg strasnijeg. Ona je postala nesrecna princeza, a ja sam prestao da budem luda.
PRINCEZA: Kako onda mislite da vratite u zivot ovaj vrt?
LUDA: Ne znam kako princezo. Možda je bolje da odem i odavde.
PRINCEZA: Ne, stanite. Kazacu Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbudjenja. Ranije kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmnozavala – kidajuci neke od njih. Kako sam ih kidala, vise ih je cvalo.
LUDA: Cudan neki vrt.
PRINCEZA: Ovaj vrt raste samo ako se u njemu desava nešto neobicno. Vidite li onaj grm? On je bio pun ruza koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je nas komandant ubio nastojnika našeg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!
LUDA: To je veoma tuzno princezo.
PRINCEZA: Sve je tuzno. Nema vise uzbudjenja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite nešto.
LUDA: A šta tu može da uradi jedna nesrecna luda?
PRINCEZA: Da obezbedi radost jednoj još tuznijoj princezi. Molim Vas, vratite zivot u ovaj mrtvi park. Ucinite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite nešto, prekolinjem Vas. Evo, vene i moj poslednji cvetic. Sa nijm ce uvenuti i moja poslednja radost.
LUDA: (Cuti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. Ucini}u nešto, Vasa ce radost biti spasena!
PRINCEZA: O, pogledajte ludo! Nešto se desava. Mesecina se pomracuje. Možda ce to spasti moj vrt!

(Na nebu nastupa pomracenje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od cudesnih zraka. Oni se najpre boje razlicinim spektralnim bojama, a zatim se polako ponovo pojavi puna obla mesecina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku pocinje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni brsljen pocinje da raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA: Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mesecina, najednom ona primeti obesenu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznenadjenja, a zatim se ponovo okrene i odusevljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i pocinje da vije na mesecini pred cijim se svetlim krugom njise bezivotno lutkino telo Lude. Jedan zrak osvetljava njegovu flautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i cvetovi i pocinju je obavijati.)

PRINCEZA: (Zamišljeno) Cudna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako nešto (… zatim kapriciozno) A možda je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san. On je tako odlucio. Tako mu je bilo pisano. Nema bezanja. Sve se jednom vec dogodilo. Sve je pocelo u jednom vrtu. U vrtu se sve i zavrsava. Sve ce jednom u vrtu i poceti. Bio si nesrecan, biceš srecan. Bio si sam. Sam ceš i biti!

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mesecina i senka obesene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i nepronadjenog psa)

Autor nepoznat..