Nikada nisam usamljeniji

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Prošao je svakom cestom i ubo se na sve trnove

Prošao je svakom cestom i ubo se na sve trnove. Ranilo ga u pete i stegna, drvlje i kamenje. Ali kada je pružio ruku da ubere vjenac cvijeća, sabrao je samo rukovet razočarenja.
Rumeni plodovi ukazaše se ispunjeni pepelom. Najljepši osmijesi prirode prepadaše ga svojim pelinom i svojom čemerikom. I on se pitao:
Treba li od svake ljepote da kušam samo njenu gorčinu?
Moram li da od svake ljubavi saberem samo njenu tugu?
Kada je dizao oči ka nebu vidio je uvijek ista sunca i mjesece.
A ako mu se činilo da igdje ljudska patnja nailazi milosti, bilo je u oku djeteta i na mjestu jagode.

Tin Ujević – Poslednja mudrost..

Šta je bilo prvo, muzika ili patnja?

Šta je bilo prvo, muzika ili patnja? Jesam li slušao takvu muziku zato što sam bio ojadjen? Ili sam bio tuzan zato što sam slušao setnu muziku? Da li te sve te ploce zapravo pretvore u melanholika? Ljude brine što se deca igraju pištoljima, što tinejdzeri gledaju filmove pune nasilja. Niko se ne sekira što klinci slušaju hiljade – doslovno hiljade – pesama o slomljenim srcima, odbacenosti i bolu, o patnji i gubitku. Najnesrecniji ljudi koje poznajem, romanticarski receno, upravo su oni koji najviše vole pop muziku; i ne znam da li je pop muzika izazvala njihovu tugu, ali smem da tvrdim da sigurno nisu doziveli toliko sentimentalnih razocarenja koliko su se naslušali tuzne muzike.

Nik Hornbi
Izvor: odlomci.blospot.com