I plese, i smeje se…

I plese, i smeje se i zabacuje glavu i slapove kose i parfema i opet njen smeh. I opet… I opet ti. Ali, nije trebalo vise da se vidimo… Osecam sav svoj bol. Ono sto ne znam, ono sto nisam doziveo, ono sto mi vec nedostaje. Zauvek. Ama, koliko ruku te je grlilo da bi postala to sto jesi? … Kako si u pravu. Kako je istina. Sta ima veze. Ionako mi to nece reci, nazalost. I tako cutim. I gledam je. Ali, ne nalazim. Idem da potrazim taj crno-beli film koji je trajao dve godine. Jedan zivot. Te noci na divanu. Daleko. A ne uspevam da pronadjem razlog. Grebuci obraze, trazeci pomoc od zvezda. Napolju, na balkonu, puseci cigaretu. Sledeci pogledom taj dim prema nebu, gore, jos vise, iza svega… Tamo, bas gde smo bili mi… Koliko puta sam plivao u ovom nocnom moru, izgubljen u ovom plavom nebu, nosen rekama alkohola, nosen nadom da cu je ponovo sresti. Gore – dole, bez zaustavljanja. Duz Hidre, Perseja, Andromede… dole do Kaiopeje. Prva zvezda zdesna i onda pravo, sve do jutra. I jos preko toga. I svaku sam pitao:
„Jeste li je videle?… Molim vas… Izgubio sam svoju zvezdu. Moje ostrvo kojeg vise nema. Gde li je sada? Sta li radi? S kim?“
A oko mene tisina tih postidjenih zvezda. Dosadni zvuk mojih presusenih suza. A ja glupan koji trazi i nada se odgovoru. Dajte mi jedno zasto, jednostavno zasto, bilo kakvo zasto. Kakva budala. Zna se.
Kad se zavrsi ljubav, moze se sve naci, samo nema tog zasto.

Federiko Moca

Ono što me je snažno privlačilo

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam! 

Haruki Murakami, „Južno od granica, zapadno od sunca“

Kada bismo

Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.

Ameli Notomb ~ „Lastavičin dnevnik“