Sta je za vas vjecnost?

– To je zbir nasih juce i svih svjesnih ljudskih bica. Vjecnost je proslost za koju niko ne zna kad je pocela. Ali vjecnost je i sva sadasnjost. Sadasnji trenutak sve nas sadrzi, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.V jecnost je takodje i buducnost koja jos nije stvorena, ali koja postoji, koja pocinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaze da je vrijeme pokretna slika vjecnosti. Vjecnost nam dozvoljava da zivimo na postupan nacin: sate, noci i dane, godine.Imamo pamcenje, sadasnja osjecanja, pa onda imamo buducnost, ciji oblik jos ne znamo, ali je predosjecamo ili se nje plasimo…

Horhe Luis Borhes u razgovoru sa Brankom Bogavac.
Iz knjige Branke Bogavac: „Razgovori u Parizu“

Ja sam bio bolji od tog covjeka

Pocinjem pothvat kome nikada nije bilo primjera i u kojem me nitko nece slijediti. Hocu svojim bližnjima potpuno istinito prikazati jednog covjeka, a taj cu covjek biti ja.
Ja sam. Osjecam svoje srce i poznajem ljude. Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio: usudujem se misliti da uopce nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugaciji. Tek onda kad ljudi procitaju ono što sam napisao moci ce prosuditi je li priroda ucinila dobro ili zlo što je razbila kalup u kome me salila. Neka trublja sudnjeg dana zajeci kad hoce, ja cu s ovom knjigom u ruci stati pred najvišeg suca.
Reci cu glasno: Evo što sam radio, što sam mislio, što sam bio.Govorio sam jednako iskreno o dobru i o zlu. Nisam prešutio ništa nevaljalo, nisam dodao ništa što bi za mene bilo povoljno, a ako sam slucajno gdje upotrijebio po koji nevažan ukras, ucinio sam to samo za to da ispunim prazninu koja bi nastala kada bi me pamcenje izdalo.
Mogao sam uzeti da je istinito ono za što sam znao da bi moglo biti istinito, ali nikada za ono za što sam znao da je lažno. Prikazao sam sebe onakvim kakav sam bio: koji put vrijedan prezira i podao, koji put dobar, plemenit i uzvišen. Otkrio sam svoju unutrašnjost tako kao što si je vidjelo ti, vjecno bice !
Sakupi oko mene nebrojeno mnoštvo mojih bližnjih, neka slušaju moje ispovijesti, neka škrgucu zubima zbog mojih sramotnih djela, neka se crvene zbog mojih nevolja. Pa neka svaki od njih jednako iskreno otkrije svoje srce pred tvojim prijestoljem i neka ti samo jedan od njih kaže, ako se usuduje:
ja sam bio bolji od tog covjeka….

Jean Jacques Rousseau

Vreme smrti

One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sisu. Iz brkova mami ih skorela pena, a iz uglova usana sluz zdrela. Uz to, kao sto se zna, koza usana je tanka, nezna, puna finih kapilara i nerava. Te krvozednice brzo se razocaraju: moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka zdrelu.Ali ih ja sa tog smera cesto razjurim kasljanjem. Ponekad mi se cini da su mi vec doprle do mozdane kore.Osecam kako mi kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih cupaju, zapinju, ali sve dublje tonu. Najvaznije mi je, ipak, da odbranim zenice. Vid da odbranim. A one su se okupile i cekaju tren moje neopreznosti pa da nasrnu. Mile mi po ocima kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Ali Smrt vise ne mrzim. Retko kad me nje strah. ponekad, i zbog neceg, zanima me njen smisao. Mozda ce nam ipak ova nasa Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i kako umiremo, obezbediti nekakvo pamcenje potomaka. Jer upravo mo tvarimo ono sto cini trajanje nase istorije…

Dobrica Cosic

Ne treba se zavaravati.

Staloženo o stanju valja razmišljati. Ne treba se zavaravati. Gore, po ulicama, vodi se jedan uzaludan rat. Sa drugom okupacijom se mora racunati. Za novo tržište pripraviti. Predvida da ce mu, kao cetrnaeste, i ovaj put ponuditi mesto u opštinskom odboru. ’’To je vaša dužnost prema Beogradu i narodu, kojeg mi Nemci i cenimo i poštujemo, Herr Negovan!’’… Vidi on kako ih ti skotovi cene.
Ali u Odbor ce uci. Dabome. Mora. Drugi sokak u internaciju vodi. A u Odboru može i od neke koristi biti. I sebi i Srbima. Kao prost clan. Nikako za nešto više. Jer, rat ce se završiti. Nema sumnje da ce Antanta ispasti dobitnik. Dobice rat. Ali to još ne znaci da ce ga dobiti i Srbi.
Gore se, izgleda, gine en gros. Ode njegov cardak! Ako. Istorija nije kamen. Istorija je pamcenje. Nije posed samo što se cifrom može izraziti. Što se pamti, to je život. Ono bure, na primer, na kome je sedeo kada je prvi put ugledao divotnu konjokrotiteljku Julijanu i spoznao da je u prometu, da opstojava, da je moguca i druga filosofija osim racunske i simeonske – filosofija konjska.
Istorija je ovaj dušek na kome je pre stotinu godina spavao Simeon Grk, a na kome sada ropce trecepozivac Spasoje. Spavao? Nije to baš sasvim sigurno. Pravio se da spava, možda. Držao oci zatvorene kao da spava, to da, misli Simeon, osmehujuci se. Taj premutez ništa nije radio jasno. Verovatno ni spavao nije kad su ljudi mislili, nego sklopljenih kapaka spekulisao i racunao, a spavao je na divanu, otvorenih i radoznalih ociju, dok su mu iznošene neprihvatljive ponude.
Istorija je njegova Tomanija i njegov Aleksa. Nije kamen. Kamen je istorija samo ako je oko vrata.
-Vidite li, moji gospodine, kako me udesiše? – kaže Spasoje.
-Nije to ništa – odgovara Simeon. – Na psu rana, na psu i zarasla! Samo, kako ti iz štaba ovamo zapade?
-Je*i ga, kako!… Nije bilo veze sa Jalijom… pa pukovnik Lazarevic… Znate pukovnika Lazarevic?
-Ja!
-Kaže… nema ko… nego da ideš ti, Spasoje… Da idem, gospodine… kažem… a mislim… zna li taj u šta me šalje?… Treba kao neki da se povuku… da ne budu zaokoljeni… To ce oni… mislim se… i sami znati… ako su pametni… Ali, šta sam mogao…
-Je l’ boli? – pita Tomanija.
-Daj duvan, gospodo, ako ima… Stigoh baš na jadac… Kakvo povlacenje?… Ni da cuju… Zaribalde se na juriš spremaju… Turiše mi pušku u šake… Kažu, dobro si stigao… Vidim, kažem… Ko kec na devetku u ajnc… Ne pomaže što kukam da sam štablija i neborac… Nema više neboraca, vele… A da strugnem, ne mogu… Stisli me u stroj pred neku kafanu… Mislim da se zove Jankovac…
-Jasenovac. To je tu odma’.
-Neka je, je*o je ja… Izvinite, vidite stanje… Tu nam neki major, grdosija… zove se Gavrilovic… održa govoranciju… Ne znam hocu li znati da vam ponovim… Mislio sam kako da se izvucem… pamet mi pomalo… na drugu stranu bila… Uglavnome, ispalo da tacno u tri sata… imamo da je*emo mater Švabama… kako znamo i umemo… To sam još i razumeo… Zato i ratujemo, oca im… Ali onda on nešto u smisao da nas Vrhovna izbrisala iz spiska živih i uvela u grobljanski… Da smo žrtvovani za spas otadžbine… Kao nema šta da za sebe brinemo… više i ne postojimo… Cekaj, mislim, kako to?… Ocu da se bijem, ali ne dam živog da me ni iz kakvih spiskova brišu i po komandi sahranjuju… Tako ni za Miloša nije bilo… Taman da pitam… jesam li ja to dobro cuo… znate kaka je svuda pucnjava i bubnjanje… kad od… taj major… vikne ’’Živeo Kralj’’… I ja viknem, posle cu se objasnim… Viknem ’’Živeo Kralj’’… i sad ako me pitate šta je posle bilo… ne znam… Znam samo da me ponesoše, majku im je*em… Trco sam, viko… grom me spalio ako znam šta sam radio… Sem da sam nacisto naje*ao…

Borislav Pekic: Zlatno Runo