Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Zovu ga Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
– Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za pocetak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
– Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
– Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta cu sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, neceg ljudskog, neceg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
– Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice“.
Ficukam ja na „fice“, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguce, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas cemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antic

Ne mogu da raspletem naše prve godine

„Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji razlika izmedju konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena. Cudno je kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraca, po svom tragu. Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da ce izgubiti nit i zalutati.“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Onome ko procita

Našao je citirani pasus izmedju redova u opisu ukletog jezera: Kad se vetar podigne,a oluja ucini da oblaci hitaju i nebo place, iz dubina njegovih prljavi talas ustremi se ka nebu.Pomoc opet od tebe zavisi, samo tebe. Jaz opasnosti u kome demon ceka ti još ne znaš. Traži ga ako smeš… Dejl je smišljao odgovor na ovo a pošto je odlucio da nije potreban.. Umesto da pozove fajl romana na kome je svakodnevno radio ,otvorio je novu stranu i poceo da kuca.
Onome ko procita: Sve što sam izgubio,izgubio sam zato što sam sve zaj..krivica je samo moja. Mislim da sam svoj život proveo ili pokušavajuci da budem neko drugi ili cekajuci da postanem ja,a nisam znao kako. Otišao sam predaleko do ovog mesta, a ne znam put nazad. Barem mi je ponešto postalo jasnije. Voleo bih da sam bio bolji muž i otac.Voleo bih da sam bio bolji ucitelj i pisac.Voleo bih da sam bio bolji covek. Ko zna? Možda kada skliznemo niz jednu stranu svega,izadjemo na drugoj. Možda i ne. Umoran sam.

Den Simons-„Ukleta zima“

Legenda o ukletom cirkularu

…Kada je Mića video tako lep cirkular pomislio je: “Moj otac je stolar i ovako lep cirkular će mu baš dobro doći. Poneću ga kući.” Pogađanje sa gazdom je trajalo vrlo kratko, te je Mića uzeo cirkular i čekao da dođe vreme za povratak. Ali tog dana kada se kretalo kući iskrsao je mali problem: cirkular nije mogao da stane u autobus. Jer i Mićine kolege su se takođe pogodili za sasvim lepe stvari i planirali da ih ponesu, tako da su svi bili ljuti kada je šef rekao da u prtljažniku ima mesta samo za po dve torbe. Jedino je Paja bio spokojan pošto se on pogađao jedino za  zlatne lančiće koji su sasvim lepo stali u dve torbe. Tužan što će razočarati oca, Mića je pošao bez svog cirkulara. Ipak Mića je puno voleo svog tatu i zato se, čim je stigao kući, prijavio  da ga odmah pošalju nazad  iako je imao pravo na mesec dana odsustva. Šef je pohvalio Miću, a Mića je od šefa tražio da mu obeća da će u povratku biti mesta za njegov cirkular. Šef je to i učinio – tapšući ga po ramenu – rekao je : “ Mićo, u povratku će biti mesta za tvoj cirkular. Ja ti to obećavam.“. Ta tri dana koje je Mića proveo u putu cirkular je stajao kod Mićinih prijatelja. Ali ne lezi vraže, sunarodnici cirkularevog gazde, nezadovoljni pogodbom došli su jednu noć da se žale kod Mićinih prijatelja, i pošto je rasprava postala malo žučnija, pucnjavu su čule i Mićine kolege. Samo, dok su oni stigli, Mićini prijatelji su već otišli bogu na istinu, mada su sunarodnici morali brzo da beže pa je cirkular srećom ostao netaknut. To je upravo rekao i Sima, jedan od Mićinih kolega: “Sva sreća da je ostao Mićin cirkular netaknut…

Srđan Papić

Zvezdana prašina

Marko: (…) I da znaš da necu da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine… To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseca na srecno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navucem neku riblju bolest – da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l’ si cula za beri-beri?!
Kaca: Jesam…
Marko: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (…) Same kosti, svaki moj rucak se svede na komadic ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba… Od cega ti je otac umro?
Kaca: Od starosti.
Marko: A zašto je tako brzo ostario?
Kaca: Kako brzo?
Marko: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu… (…) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset macaka: osete miris ribe… Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzecu lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu… Kad sednu kraj tebe – voda ti pode na usta, tako je to jedan lep miris… Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje…

Dusan Kovacevic

Pobeda

Tri igraca za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedljom ,posle rucka,popiju kafu i podele karte. To je prilika da popricaju i da igraju . Najcesce krenu od 100 „bula“. Igra preferansa pocinje negativnim poenima.  Svi ih igraci ,poput greha u zivotu ,imaju od pocetka. Treba se „spustitii spod kape“ ,granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena.  Da bi se igra zavrsila ,jedan igrac mora biti „dobar“ onoliko koliko je jedan „los“
Kao i u zivotu . Moze se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla ,dobro ne bi imalo u onosu na sta da bude dobro.  To cesto zaboravljamo  kada sudimo drugima.  U predstavi zvanoj „Zivot“, neko mora da glumi i lik negativca.  Teske su to uloge.  Bez sukoba nema dobre predstave.  Sve sto postoji, postoji u relaciji.  . Ravnoteza izmedju „dobra“ i „zla“ se odrzava, sa blagom prednoscu „dobra“.  Tvorac igre je to dobro zamislio.
Posle svakog deljenja, jedan ucesnik, licitiranjem, preuzima „ruku“. Zato sto ima najbolje karte, ili pokusava da prodje „na blef“.  Koliko igraca, toliko i stilova.  Onaj igrac koji prihvati izazov, postaje protivnik…
Retke su pobede bez negativnih poena. Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu.  Onda ga „duze“.  A na kraju se sve zbroji.  Ne retko bas ti „dugovi“ iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji ishod.
Kada se „podvuce crta“, malo je pobeda koje ne lice na poraz…

Nebojsa Jovanovic

Gospodine Ćopiću

Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan… Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.
– Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne – tako – muž ženu ili žena muža u «neverstvu», znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod – zašto da se liši uživanja?
– Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.
– Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada…
– Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: «Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš!»
– Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama…
– I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha… ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem…
– Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem… jedino – kad zinem!
– «Gospodine Ćopiću», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, «vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći». Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao…

Branko Ćopić (o sebi)

Žena je kao knjiga

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najprije svidjeti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dolje, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odjeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila sljepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.

Istina, lažno bjelilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smiješnog vanjskog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja (…)., i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

(*legoman – covjek sa velikom strašcu za citanjem)

Casanova: Memoari

Zapisi iz kolibe od 10 stopa…

Ponekad,u mirnim vecerima,kroz granje gledam na mesec i setim se starih prijatelja,a tuzan plac lmajmuna cesto me natera da okvasim svoje rukave suzama…Jato svitaca podseti me na ribarske vatre na dalekom ostrvu,a u jutarnjoj kisi cujem sum lisca sto ga goni olujni vetar.Kada cujem plac divljeg fazana,zapitam se da li me to zovu stari otac i majka,a kad vidim kako mi se iz sume bez straha priblizava planinski jelen,bude mi jasno koliko sam daleko od sveta.I tada,promesam zeravicu u tinjajucoj vatri-najboljeg prijatelja sto ga mogu naci kad se izjutra probudim…

Kamo No Comei

Magla i mjesecina

Sve što je izvan dohvata naše ruke, sve što nije potpuno naše, s cim nismo srasli tako da postane isto što i mi, to je tude, nicije, ne štiti. To je kao vjetar, ništa, nemaš na cemu da stojiš, nizašto se ne držiš, ništa te ne drži, oci su ti prazne, srce ti je pusto, ostaje samo nemir.

Kako joj drago, rekao bi njegov otac. Širok joj svijet, otvoren put. Ne goni je, ne pokazuje prstom na vrata, sigurna je i ne strahuje da ce je otjerati, pa nema šta da cuva. Suviše joj je lijepo bilo, eto to je, a covjek je proklet, dobar je samo kad mu je rdavo. Kako joj drago. Žena je kao macka, ne veže se za covjeka, i ne treba žaliti ako ode.

Meša Selimovic