Smrt može biti samo jedno od ova dva.

Smrt može biti samo jedno od ova dva. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer sve vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga – sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide boljem, to niko ne zna.

Platon – Odbrana Sokratova

Eto vam vaseg Osecanja morala

Eto vam vaseg Osecanja morala. Vlasnici ove fabrike su bogati i veoma pobozni ljudi; nadnica koju placaju ovoj svojoj sirotoj braci i sestrama dovoljna je tek toliko da oni ne skapaju od gladi. Radno vreme je cetrnaest casova dnevno, kako zimi tako i leti-od sest ujutro do osam uvece, i za malu decu i za sve ostale. I oni svakog dana prevaljuju put od svinjaca, u kojima stanuju, do fabrika, a isto toliko i kad se vracaju-cetiri milje tamo, cetiri milje ovamo po blatu i lapavici, po kisi, snegu, susnezici i oluji i to tako iz godine u godinu. Oni spavaju samo cetiri sata. Zive zajedno kao psi, po tri porodice u jednoj sobi, u neopisivoj prljavstini i smradu; a kad naidje bolest, onda umiru kao muve.Jesu li ovi bedni stvorovi ucinili neki zlocin? Nisu.Sta su ucinili da ih tako grozno kazne? Bas nista, sem sto su se rodili u toj glupoj ljudskoj rasi. U tamnici si video kako postupaju sa prestupnikom; sad vidis kako postupaju sa nevinim i vrednim. Da li je vasa rasa razumna? Da li je ovim smrdljivim nevinascima bolje nego onom jeretiku? Zacelo da nije; njegova kazna je nistavna u poredjenju sa njihovom. Oni mucitelji su mu prebili kicmu na tocku, raskomadali su ga i od njega je ostala samo kasa posle naseg odlaska; sada je on vec mrtav i oslobodio se vase divne rase; ali ovi jadni suznji ovde-pa oni vec godinama umiru, a neki se nece osloboditi zivota jos za mnogo godina. Osecanje morala uci vlasnike fabrika da razlikuju dobro od zla-pa eto, vidis sta je ishod toga. Oni smatraju da su bolji od pasa.Ah kako ste vi nelogicna i nerazumna rasa! I jadni-oh, neizrecivo ste jadni!

Mark Twain „Tajanstveni stranac“

Držite se svog osećanja ispravnosti

„Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!“

„Pogrešni koraci su isto toliko važni koliko i ispravni. Ponekad – čak i važniji.“

„Sićušna promena danas, dovodi nas do dramatično različitog sutra. Postoje veličanstvene nagrade za one koji odaberu strme, teške puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor činimo u ravnodušnom stilu.“

„Karakter se oblikuje praćenjem sopstvenih, najviših osećanja pravednosti, verovanjem u ideale iako nismo sigurni da će se ostvariti.“

„Jedini izazov naše pustolovine na Zemlji je da se uzdignemo iznad sistema smrti, ratova, vera, nacija, razaranja – da odbijemo da budemo njihov deo, i umesto toga izrazimo ono najbolje što imamo u sebi.“

Ričard Bah

Ponekad izgleda

Ponekad izgleda kao da muškarac moze da proceni koliko je fin i uljudan jedino proucavanjem svog odnosa sa zenama – ili tacnije s potencijalnim partnerkama. Nije teško biti pazljiv prema njima. Castiš ih picem, snimiš im neku dobru kasetu, telefoniraš im da bi ih pitao jesu li dobro… veliki je broj brzih i bezbolnih nacina da budeš Dobar Momak. Medjutim, kada su stalne veze u pitanju, znatno je komplikovanije biti postojano takav. Jedno vreme sve je u najboljem redu, cistiš wc-šolju, ispoljavaš svoja osecanja i ciniš sve druge stvari koje se ocekuju od modernog muškarca. A potom odjednom pocneš da manipulišeš, zlovoljan si, igraš na dve karte, foliraš, i neiskren si prema najboljim devojkama. Ne umem to da objasnim.

Nik Hornbi

One su nešto neprocenjivo

Prošlo je nekoliko godina od kada sam poslednji put na ovom blogu napisao neke svoje reči… Više i nije blog, više okupljalište romantičnih duša koje ponekad žele da pročitaju neku lepu misao. Gotovo svaki dan neko nepoznat me doda na Facebook zbog ovog bloga, a dosta često dobijem i neku lepu reč, i verujte mnogo mi znači da postoji još neko ko u ovakvim kapljicama uma nalazi vrednost.

Ovo pišem jer želim na neki način zabeležiti sećanje na osećaj koji me trenutno ispunjava, a koji rečima ne umem opisati. Za ovih dvadesetpet godina dve devojke sam voleo… Onako, odistinski. Onako, da možeš svoj život zaista da zamisliš sa njima… I one lepe i one tamne trenutke. Verujem da one to znaju… Ne znam da li će ovaj tekst ikada pročitati, ali to nije ni važno… nije pisano ni sa kakvim ciljem, pisano je da se ne zaboravi. Rekoh voleo… Nema tu ništa u prošlom vremenu, to nije prolazno, to ne bledi… Taj osećaj nema čak veze ni sa time da li ste u vezi… To je iz nekog drugog filma… To je nešto što ako si doživeo možeš prepoznati i bez reči, a ako nisi, nikada nećeš razumeti pa taman svaki delić svakog od pomešanjih osećanja pretvorili u nekakvu biohemijsku formulu.

Prošla nedelja je bila teška… Gomila obaveza i jedan prosto generalno loš osećaj u stomaku zbog ovog odvratnog vremena, zbog gomile stvari koje se sporo ili nikako ne pomeraju, zbog previše pritiska sa svih strana. Volim pritisak. Najviše ga volim zbog činjenice da pod pritiskom postižem najbolje rezultate, ali desi se ponekad da se čovek prosto nije raspoložen ni za one stvari koje najviše na svetu voli. Da nije raspoložen ni za šta. Da se oseća kao beskirisna masa, trupac koji samo zauzima prostor i troši kiseonik. Ali nije baš sve bilo tako sivo. Nikako nije moglo biti sivo, jer što se radna nedelja bližila kraju, njen rođendan je bio sve bliži. Znate, ona ne slavi rođendan. Ne smatra da je za nju to nešto posebno važno, i u pravu je. Za nju samu taj dan zaista ne predstavlja ništa posebno. Poseban je za nas koji je volimo, njene prijatelje i njenu porodicu. Ko zna gde bismo danas bili i kakav bi život živeli da nam se u nekom trenutku putevi nisu ukrstili. I nema potrebe ona da ga slavi – i treba da prepusti to nama, to je naš praznik. Ne voli ni poklone, ali ima problem što ja volim da ih kupujem. Volim, i stvarno mi nije teško da ceo dan provedem tražeći idealne sastojke za jedan vrhunski poklon, za svakog od vrhunskih ljudi u mom život. A naročito za nju. Čemu sve ovo ako je mogu to podeliti sa ljudima koje volim? Sticao sam i stičem da bih imao više da podelim onima koji to zaslužuju, meni samom bilo je dovoljno odavno. I zato poklon mora biti savršen. Nema kompromisa i nema alternative. Još jedna nedelja je prošla a ja sam bio po ko zna koji put istinski srećan zbog nje.

Došao je ponedeljak. Onaj dan u nedelji koji niko ne voli. Prvi radni, udarnički. Ne volim ga vala ni ja, ali u ovaj sam ušao sa osmehom na licu. Tekst koji sam napisao prošle nedelje za jedan stručni blog bio je podešen da se sam objavi danas. Kada se to i desilo, objavio sam ga na svom zidu a veoma brzo se raširio kod većine kolega… Krenuli su lajkovi, komentari, pohvale… Javila se i ona… Ne, ona, već ona prva. I nakon devet godina srce mi preskoči svaki put kada pomislim na nju. Bila je prva koju sam zaista svim srcem voleo, i do skoro jedina. Prva kojoj sam ogolio celog sebe i pred kojom sam bio najranjivji. Ona, koja je verovatno od mene i napravila čoveka koji sam danas. Ona… U celokupnom prošlonedeljnom haosu bila je i akcija sa promenim profil slika u crtane likove… i stotine ljudi su menjali profil slike… i ja nisam ni video… promaklo mi je… Ali sada se javila, lajkovala je tekst… I u notifikacijama video sam nešto novo, nešto neverovatno. Video sam sličicu dva savršena bića na jastuku… Ona… koju sam voleo i volim postala je majka… A ja to nisam ni primetio, zauzet gomilom raznih prokletih gluposti. Ona je rodila najsavršenijeg malog anđela kog sam ikada video. I ne znam kako da se osećam…

I ne mogu a da se ne setim jednog teksta… teksta kojim sam počeo posvetu jedne knjige… zapravo, teksta kojim sam počeo nešto umesto posvete… a gde sam rekao, najbolje što sam umeo, sve što sam želeo…

“Ova slika je poslala hrpu osećanja uz moju kičmu, i moja ledja su bila snažnija nego što sam mogao da zamislim, ne, doživeo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom životu, doživeo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, već kao pravo osećanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Želeo sam samo da utonem u to osećanje kao da plovim, u prostoru koji se širi u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupirući se zemljinoj teži sada sam osećao kao da me drži neka unutrašnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom koji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savršenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i lakši.”

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Bez njih dve, bez ostalih ljudi koji su u stanju da sivom danu daju boje, sve ovo, bojim se, ne bi imalo smisla.

Ako imate nekog takvog, ne zaboravite da mu makar ponekad kažete da ga volite…

Srecan je ko ume da voli

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca, bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

Talenat jeste osnovna stvar

Talenat jeste osnovna stvar, ali on bez upornog, gotovo satiruceg rada ne vredi mnogo. Kroz citav zivot moja jutarnja molitva bila je ova nasa baletska greda koju sam svaki put doticala kao u transu… No, nije samo tehnika! Treba prodreti u tajne ljudskih osecanja, shvatiti sustine i dubine ljubavi, mrznje, smrti; osetiti najtananije drhtaje prirode i sve ono sto nosi muzika u svom jednostavnom ili slozenom tkivu, otkriti tu muziku u sustanju lisca, u zuboru vode, dahu vetra… I to jos nije sve. treba voleti ljude, zivotinje, ptice i cvece ciji je govor tananiji od onog poezije. Treba odbaciti zavist i mrznju, narocito egoizam, uvek misliti vise na druge no na sebe. Jer, nasa umetnost je davanje, i onaj ko uspe mnogo da da, mnogo ce i primiti za uzvrat…

Prometej u traganju za vatrom – Nada Marinkovic

Stojimo na ivici provalije

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Izgleda, prestao sam da volim

Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Miroslav Antic

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Ova slika je poslala hrpu osecanja uz moju kucmu

„Ova slika je poslala hrpu osecanja uz moju kucmu, i moja ledja su bila snaznija nego so sam mogao da zamislim, ne, doziveo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj
glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom zivotu,doziveo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, vec kao pravo osecanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Zeleo sam samo da utonem u to osecanje kao da plovim,u prostoru koji se siri u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupiruci se zemljinoj tezi sada sam osecao kao da me drzi neka unutrasnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom ikoji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savrsenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i laksi.“

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Covek je subjekt sa dve slabosti

Covek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : cinio je to da bi naslikao bica koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mracna, ogromna, puna varki i izmisljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potcinjavanja Vavilona. Druga su bila puna neznosti i osecanja, kao sto su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je covek molio, kako je svugde voleo, u svim tackama Zemljine kugle gde je ziveo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala cas izmisljenje predmete njegovog kulta, cas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, “Zlocin iz ljubavi“