Zene mnogo puta

Zene mnogo puta same sebe dovode u polozaj jos nizi od onoga u kojem se zene opste nalaze,a koji je,neka mi bude dopusteno da sudim nepristojno, i onako vec nizak, one se kazem,same dovode u polozaj nizi od opsteg polozaja zene i pripremaju svoje jos vece ponizenje dopustajuci unapred muskarcima da ih vredjaju, mada moram priznati, nikako ne vidim razloga da bi to zenama bilo potrebno.
Nema nikakve sumnje da zene ne mogu nicim toliko lako podici svoj ugled u ocima muskarca koliko odlucnoscu da budu nepopustiljive i da svojim udvaracima daju na znanje kako ne dopustaju da ih obesceljuju i kako se nimalo ne plase da kaze ne. Ja sam medjutim, daleko od toga, da bih uzela kao dokazano da je broj zena tako velik, a broj muskaraca tako malen. Ali,ako zele da kazem istinu,reci cu im da je nepovoljan broj zena strahovito sramota za muskarce, samo za njih i ni za koga drugog; naime pokvarenost naseg vremena i razuzdanost ljudi takvi su da je jednom recju, dosta malen broj muskaraca s kojim bi se cestita zena mogla upustiti. Nijedan razborit covek nece manje ceniti neku zenu zato sto se predala pri prvom nasrtanju, naprotiv morao bi je smatrati za najtraljavije stvorenje kad bi dopustila drugacije, onako kao sto zene danas obicno postupaju.

„Moll Flanders“ ~ Daniel Defo

Ukoliko covek odmice u zivotu…

Ukoliko covek odmice u zivotu i ukoliko stvari pocinje sagledavati s vece visine, ono sto svet obicno naziva lepotom znatno gubi od svoga znacaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U ocima koje su izgubile iluzije i postale ubuduce pronicljive, sva godisnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota ce postati samo obecanje srece, Stendal je to, cini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbedjuje najvise dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvrsavanju ugovora, prefinjenosti u opstenju s ljudima. Ruznoca postaje svirepost, tvrdicluk, glupost, laz. Vecina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju stetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva nasa zadovoljstva, sva nasa zadovoljstva bi postala samo mucenja i kajanja.

Sarl Bodler, beleske

Onda da znas

Onda da znas, svako pravo stvaranje nije uopste predrasuda o buducnosti, ganjanje utvare i utopija, nego novo lice iscitano u sadasnjosti, koja je spremiste gradivau neredu, dobijenog u nasledje. Nemas ti tu sta ni da se radujes ni da se vajkas, jer kao i ti, samim nastankom to gradivo naprosto jeste.
Buducnost, pusti je da kao drvo rasproste jednu po jednu svoje grane. Od sadasnjosti do sadasnjosti drvo ce porasti i uci navrseno u svoju smrt. Nemoj uopste brinuti o mojem carstvu. Otkad su oni, ljudi, prepoznali to lice u rasparu stvari, otkada sam obavio posao vajara u kamenu, ja sam, u velicajnosti svojega stvaranja, kao zaokretom krme, promenio njihovu sudbinu. Nadalje ce oni ici od pobede do pobede, a moji ce pevaci imati sta da pevaju, zato sto ce, umesto da izdizu mrtve bogove, jednostavno slaviti zivot.

Antoan de Sent-Egziperi “Tvrdjava“

Ako ti jave da veceras

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene…
Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako – to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

Dario Dzamonja

Covek koji se smeje

Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve :
– Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci : placem.
Ovde zastade. Nasta tisina. Jos su se smejali, ali tise, tako da je mogao da u sebi pomisli kako je privukao paznju. On predahne i nastavi :
– Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj osmeh izraz je opstecovecanskog bola. Ovaj smeh znaci mrznju, prinudno cutanje, bes, ocajanje. Ovaj smeh je posledica mucenja. Ovaj smeh potice od nasilja. Kada bi ovaj smeh imao Satana, to bi bila osuda Boga. Ali vecito nije nalik na prolazno; posto je ono apsolutno, ono je pravedno; bog mrzi ono sto rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. O, vi bezumni silnici, otvorite oci. Ja olicavam sve. Ja pretstavljam covecanstvo onakvo kakvim su ga ucinili njegovi gospodari. Coveka su unakazili. Ono sto je meni ucinjeno, ucinjeno je ljudskom rodu. Unakazili ste mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao meni oci, nozdrve i usi; i njemu su kao i meni u srce stavili izmetliste gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kazem vam, ja sam narod. Danas me ugnjetavate, danas ste me izvizdali. Ali buducnost je mutna jugovina : sto je bilo led, postaje talas! Sto je izgledalo postojano, bice satrveno. Jedna grmljavina, jedan tresak – svrseno je. Blizi se cas kada ce jedan grc srusiti vase ugnjetavanje, kada ce rika biti odgovor vasem zvizdanju.

Viktor Igo, “Covek koji se smeje“.

On je covek koji govori ljudima

On je covek koji govori ljudima; covek, istina, obdaren zivljim senzibilitetom, vecim entuzijazmom i neznoscu, raspolaze vecim poznavanjem ljudske prirode, i ima obuhvatniju dusu nego sto se moze pretpostaviti da su prosecne duse u ljudskom rodu; to je covek zadovoljan svojim licnim strastima i voljom, i raduje se vise no ostali ljudi zivotnom duhu koji je u njemu; on uziva u kontemplaciji slicnih teznji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i obicno oseca nagon da ih stvara i onde gde ih ne moze naci. Pored ovih osobina, on ima jos jednu sposobnost: da odsutne stvari uticu na njega kao da su prisutne vise nego na ostale ljude; sposobnost da u sebi docara strasti koje su zaista daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih dogadjaja, a koje medjutim ( narocito u onim delovima opste simpatije koji raduju i vesele) mnogo vise lice na strasti koje dolaze od stvarnih dogadjaja nego li ista sto su ljudi, samo svojim sopstvenim umom, navikli da osecaju u sebi;- otuda, a i iz prakse, to je covek koji je stekao vecu spremnost i moc izrazavanja onoga sto misli i oseca, a narocito onih misli i osecanja, koja se po njegovom licnom izboru, ili prema strukturi njegovog sopstvenog uma, radjaju u njemu bez neposrednog spoljnjeg uzbudjenja.“

William Wordsworth

Vi znate sta je to sto je mene progutalo

„Vi znate sta je to sto je mene progutalo. I posto nema nikakve nade , a u vasim ocima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi mozda uopste i niste lepi? Zamislite , ja uopste i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Cak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (…)
Znate li da cu vas jednog dana ubiti? Necu vas ubiti zbog toga sto cu prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto cu vas ubiti jer me neki put nesto vuce da vas pojedem.“
„A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami setamo. Mene je vec mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretucem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga nece doci? Vi cete me dovesti do bunila. Tek valjda necu od skandala prezati? Ili od vaseg gneva? Sta se mene tice vas gnev? Ja volim bez nade i znam da cu vas posle toga jos hiljadu puta vise voleti. Ako vas ikad budem ubio, moracu, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguce duze necu ubijati , kako bih taj neizdrzljivi bol da budem bez vas osecao sto duze. I znate li jos jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve vise, a to je takoreci nemoguce.“

Kockar, Dostojevski

People I respect ~ Charles Barkley

Charles Barkley
… I Bog stvori eBay …

Pre 10+ godina, kada sam se i ja bavio sportom koliko god sam ozbiljno to mogao, i kada su igrali ljude koje i dan danas smatram sportskim uzorima, vecina mojih vrsnjaka je imala razne vrste memorabilija svojih idola… Ja nisam… Para nije bilo, a kada bi ih i bilo, postojali su prioriteti i ovakve stvari nisu mogle doci na red… Zato danas, kada pogledam fioke i ormare, sem par knjiga i svesaka nemam bas mnogo stvari koje bi me podsecale na taj period… Mozda i najlepsi u mom zivotu, uprkos silnim problemima…
Kako mogu da zapevam onu Bulatovu „Krenulo mi u zivotu, ja sam dete srece, a rekli su da od mene nista biti nece…“ doslo je vreme da se prisetim nekih stvari i ljudi… Vremena ocigledno nemam, jer poslednjih post u ovoj kategoriji.. poslednji post koji je uopste i dosao iz moje glave, napisan je mnooogo davno… Ipak… Eto… 2007. se zavrsava, vreme je podvuci crte… Radilo se mnogo, ali to je valjda i ocekivano… Zaradilo se lepo… Ispravljene su neke nepravde i danas zahvaljujuci podnaslovu ovog pasusa ja imam neke stvarcice koje su mi bile uskracene kad je za njih bilo vreme. Prvo je dosao Ericov dres iz 1994-1995, a nedugo zatim i Charlesov iz poslednje godine u Sunsima…

Charles Wade Barkley… Sir Charles… „The Round Mound of Rebound“…

I debela deca mogu da skacu.
Debela deca mogu cuda, samo ako hoce.

Za neupucene… Charles Barkley je igrao profesionalnu kosarku (NBA) od 1984. do 2000. i to igrajuci za Filadelfiju (era koju su obelezila zivotinjska zakucavanja), Finiks (najbolje partije karijere, rivalitet sa Jordanom, titula MVP uprkos porazu u finalu playoff-a), Hjuston (poslednje cetiri sezone u kojima nas je zabavljao svojim cudima).
Bio je mali, celav, debeo i smesan, ali to uopste nije bilo bitno, pored onakvog srca u grudima. Legenda kaze da su ga u srednjoj skoli zvali Fatsy, da, uprkos neverovatnim brojkama u srednjoskolskim godinama, niko nije hteo da mu da stipendiju, dok u polufinalu drzavnog prvenstva nije razorio jednog od najperspektivnijih igraca lige. Tada je Sonny Smith, u to vreme asistent u Auburn-u svom glavnom treneru rekao „a fat guy… who can play like the wind“, i istorija je pocela da se pise…
I moze sad da se pise u njegovim kosarkaskim majstorijama… ali onda me ne bi okrpila ni slobodna nedelja a kamoli par sati koje sada imam… Ovakvi tekstovi su i do sada bili samo teaseri da pogledate sami ili se prisetite ako ste voleli slicne ljude…

Zasto sam cenio bas njega?

Iako je bio nizak, nije hteo da se pomiri sa tim… Uvek je sebi dodavao 5-6 cm kada je govorio o svojoj visini. Uprkos tome, on je godinama bio jedan od najboljih igraca lige. Jedan od najboljih skakaca… Kako to Bill Walton rece jednom prilikom: Barkley is like Magic [Johnson] and Larry [Bird] in that they don’t really play a position. He plays everything; he plays basketball. There is nobody who does what Barkley does. He’s a dominant rebounder, a dominant defensive player, a three-point shooter, a dribbler, a playmaker. E … to je bio merak gledati… Kako naizgled mali covek zverski uzima skokove, kako neverovatno sutira, asistira… kako igra odbranu koja i najvece igrace razoruzava… I jel to sve? Naravno da nije… Charles je isti ko Chuck (Chuck Norris will not take shit from anyone)… Uostalom, sto kaze Gojko u Munjama… Lepo kaze Charles Barkley – „Sto ulazis u frku kad si slabiji“… Nikada necu zaboraviti on i off court tuce u kojima je ucestvovao… Koliko prokleto lud treba da budes da se pobijes sa Shaq-om?!
Neverovatan igrac, neverovatan covek… Beskompromisan… Nekad nepromisljen ali uglavnom iskren…

Samo nekoliko citata za kraj…

I don’t use numbers, I use logic.
People always ask me if I had any regrets in my career, remember when I threw that guy out the window, I regret I was on the first floor
I voice my opinion, if people don’t like it they know what they can kiss.
I don’t care what people think. People are stupid.
I figure if I kill the first one, word will get out. (on how he plans to handle his daughter being old enough to date)
Do I have a gambling problem? I do have a gambling problem, but it’s not really a problem because I can afford to gamble.
All I know is, as long as I led the Southeastern Conference in scoring, my grades would be fine. (regarding maintaining his GPA while at Auburn)
This is my schedule: I wake up in the morning, decide where to play golf and drink beer all day
Bunch of high school kids with $70 million contracts. Damn! I hate my mother for having me too soon! (on the influx of high-schoolers into the NBA)
I’m still trying to get my grandmother off her old behind and into the Olympics. Why not? She can dust. (on the sport of curling)
I heard Tonya Harding is calling herself the Charles Barkley of figure skating. I was going to sue her for defamation of character, but then I realized I have no character.
These are my new shoes. They’re good shoes. They won’t make you rich like me, they won’t make you rebound like me, they definitely won’t make you handsome like me. They’ll only make you have shoes like me. That’s it.
(Charles in response to Kenny Smith’s jokes about his weight) I am not fat, it’s the camera, it puts on 10 pounds. (Kenny Smith) Well, there must be a whole lot of cameras!

Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

Opomena svakome da treba sebe da upozna mora imati veliki znacaj, kad je onaj bog znanja i svetlosti nju postavio na procelje svog hrama, kao rec koja sadrzi sve sto je imao da na preporuci. Platon veli isto tako da mudrost nije nista drugo do izvrsavanje ove zapovesti, a Sokrat je, po Ksenofontu, razradjuje i dokazuje. Teskoce i nejasnosti svake nauke uocavaju samo oni koji su se u njoj uputili. A potreban je izvestan stepen inteligencije i da covek bude kadar svoje neznanje da primeti; vrata mora gurnuti da bi saznao jesu li zatvorena. Otuda ona platonovska suptilnost: niti je onima koji znaju potrebno da ispituju, stoga sto znaju, niti onima koji ne zenaju jer, da bi ispitivali, treba da znaju sta hoce da ispituju. Tako, sto se tice poznavanja samog sebe, to sto je svako u svojim ocima toliko samouveren i sobom zadovoljan, sto svako misli da dobro zna o sebi, to znaci da sebe uopste ne poznaje, kao sto Sokrat uci Eutidema u Ksenofontovom spisu. Ja, koji se samo time hvastam, nalazim u sebi toliko razgranicenu raznovrsnost i dubinu, da jos ostaje da ucim. Svojoj slabosti, koju tako cesto priznajem, dugujem sto sam sklon trezvenosti i postovanju propisanih mi verovanja, sto sam uvek uzdrzan i umeren u svojim misljenjima, i sto mrzim onu nametljivu i svadjalacku uobrazenost koja zavodi coveka da samo u sebe ima poverenja, da se samo na sebe oslanja, te je smrtni neprijatelj ucenja i istine. Slusajte ih kako mudruju : cim zinu iznose gluposti i to stilom kojim se iskazuju prorocanstva i zakoni. “Nil hoc approbationemque praecurrere“. Aristarh je govorio da je nekada jedva moglo da se nadje sedam mudraca na svetu, a da je on u svom vremenu jedva mogao naci sedam neznalica. Zar ne bismo imali vise razloga da mi ovo kazemo za svoje vreme? Odsecno tvrdjenje i zadrtost su znaci gluposti.

Montenj “Ogledi“.

Srela sam jednog coveka i zaljubila se u njega.

Srela sam jednog coveka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne ocekujem nista… Znam da cu za tri meseca biti daleko, on ce biti samo secanje, ali necu uspeti da zivim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Volela bih da za njega uradim ono sto je on uradio za mene. Mnogo sam razmisljala i otkrila da nisam usla u kafe slucajno; najvaznije susrete duse dogovaraju mnogo pre nego sto su se tela videla.
Uopste, ti susreti desavaju se kada stignemo do nasih granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas cekaju – ali mi u najvecem broju slucajeva izbegavamo da se oni dese.
Medjutim, kada smo ocajni i nista vise ne mozemo izgubiti, ili pak, kada smo odusevljeni zivotom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje naseg unutrasnjeg univerzuma menja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali vecina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih prozivljenih emocija, da ozive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uce jezik duse, i to se zove seks.

Jedanaest minuta – Paolo Koeljo

Bolovi

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.
U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Znakovi pored puta

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric