Svaka knjiga je prizor tisine.

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster – Otkrivanje samoce

Stojimo na ivici provalije

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Stojimo na ivici provalije.

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. “

Bodlerov „komentar“ na pocetku knjige „Djavo perverznosti“ E. A. Poa.

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Zena na kamenu

… za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju dani i citave nedelje kad izgleda da „planine“ i nema, da nije nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna, veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja i olaksanja.

. . .

Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu! Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe, iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu. Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom zbrisati, cak kao da ne mogu – proklete bile! – ni oprati kako treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih, a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene koja pocinje da stari – bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga i planinskih provalija. Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv koja je i inace sve, jer stari.

Ivo Andric