Od mojih prvih đačkih ljubavi…

Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Charles Bukowski

Ima li svrhe graditi ono što će biti srušeno

Ima li svrhe graditi ono što će biti srušeno, jesti ono što će biti pobljuvano, uzimati ono što će biti oduzeto, spajati ono što je nespojivo, slagati ono što je nesloživo, podnositi ono što je nepodnošljivo, misliti ono što je nezamislivo. Postavio si mi ta pitanja, a moj ti je odgovor ovaj: imade svrhe inzistirati na razlikama, dok god Bog utvrđuje srodstvo. Imade svrhe da se čovjek upita: zašto gradi ono što će biti srušeno, zašto jede ono će biti pobljuvano itd. Jer to mu nije nametnuo otac nebeski, već otac zemaljski. A ti znadeš da je otac zemaljski napasnik i da on spaja nespojivo, slaže nesloživo. Ja pak ovako mislim: imade svrhe podnositi nepodnošljivo, jer vodi oslobađanju; misliti nezamislivo, jer u tome je nada; izvoditi neizvedivo, jer znači rađanje; kidati neraskidivo, jer to je udaljavanje; sagledavati nesagledivo, jer to je smirenje.

Mirko Bozic

Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje

Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje, koji nikad nije ni naslutio da se može poslužiti konopcem, metkom ili otrovom, jeste ili okoreli robijaš ili crv koji gmiže po kosmičkoj strvini. Na ovom svetu sve nam može biti oduzeto, sve zabranjeno, ali nas niko ne može sprečiti u tome da sebe uništimo. Sva nam se sredstva nude, svi naši ponori na to nas pozivaju; ali svi naši instikti tome opiru. Ova protivrečnost razvija u našem duhu nerešivi sukob. U trenutku kada stanemo da razmišljamo o životu, i otkrijemo koliko je beskrajno prazan, nagoni već rukovode našim postupcima i određuju ih; oni koče polet našeg nadahnuća i širinu našeg oslobađanja. Kad bi nam, u času rođenja, svest bila jednaka onoj koju posedujemo pred kraj mladalačkog doba, više je nego verovatno da bi samoubistvo u petoj godini života bilo uobičajena pojava, ili čak pitanje poštenja. Ali mi se isuviše kasno budimo: preprečuju nam se godine ispunjene jedino postojanjem nagona, a oni se mogu samo čuditi zaključcima koje mi izvodimo iz naših razmišljanja i razočaranja. Stoga oni reaguju; međutim, pošto sada već imamo svest o svojoj slobodi, stičemo pravo na odluku koja je primamljiva baš zato što je ne koristimo. Njoj zahvaljujući prebrođujemo dane, i naročito, noći; nismo više jadnici, niti smo smoždeni nesrećom: raspolažemo najvišim pomoćnim sredstvom. Pa čak i ako ga nikada ne bismo upotrebili, ako bismo završili uobičajnim preminućem, i tada je to sredstvo dragocena pomoć u našoj napuštenosti: ima li većeg bogatstva od samoubistva što ga svako u sebi nosi?

Emile Cioran