A krune carske i kraljevske spadaju u kape

A krune carske i kraljevske spadaju u kape odmah iza svetih oreola kojima se kite sveti ljudi sa fresaka po crkvama.
Nemanjin unuk Uros Prvi , treci sin Stefana Prvovencanog i Ane Dandolo , unuke duzda mletackog Emerika zeni se Jelenom Anzujskom koja mu u miraz donosi Dolinu Jorgovana i talenat da gradi crkve od Skadra do Zadra . Jelena Urosu rodi sinove Dragutina i Milutina . Milutin u istoriji poznat kao deda Cara Dusana Silnog i kao graditelj Gracanice i dograditelj Hilandara , i kao momak koji se cesto zenio i veliki covek koji je postao bugarski svetac.
A Dragutin , stariji brat , majku , Jelenu pusti da vlada Primorjem , a on uze zemlje od Djerdapa do reke Kupe , preko Macve , Posavine i Podravine i moglo mu se jer je u ono tatarsko doba uzeo za zenu kcer Istvana Petog , sina Bele Cetvrtog , Katalin se zvala , znala je da sije i veze , bavila se rucnim radom iako je bila kraljica. Povremeno je dolazila ovde u Klakar na Vucijaku , tu gde je bio Burgus , tvrdjava jos iz rimskog doba. Tu je rodila Jelisavetu , koju su srecno udali za Stevana Kotromanica , njegov unuk bude bosanski kralj Tvrtko cije je kosti i zastavu pronasao vas otac , udarnik Trece fiskulturne brigade na izgradnji pruge…
Taj velicanstveni kralj Dragutin umire kao monah Teoktist 1316. Racuna se da je umro u Sremskim Karlovcima , da mu je telo posle preneseno u Ras , u crkvu Sv.Djordja…
Na freskama se vidi lepi kralj sa krunom , tom vladarskom kapom kojom se mocno vlada. Eno ga u Sopocanima , u porodicnom krugu , sa ocevom rukom na ramenu , eno ga , u crkvi Sv.Ahilija…Kada budete imali nekog sekundarnog posla u tim krajevima pogledajte tu krunu kako cuva mudru glavu naseg pretka koji je bio praunuk Stefana Nemanje , a pradeda Urosa Nejakog , posle koga nema Nemanjica po muskoj liniji… Pogledajte , mladicu , kako se sve u vezi sa nama koji jurimo kroz pejsaz kuda je Dragutin hodao , onako sepav , a mi tu zemlju i puteve samo poganimo…“

Dusko Trifunovic – Andjel do Andjela

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

To je zeleo. To je oduvek zeleo.

„Zeleo je onu zbog koje ce zaboraviti sve ostale. To je zeleo. To je oduvek zeleo.
Nadjes onu koja izbrise sve druge i to ti odmah resi sve probleme, resi ih tako st zaustavi svaku zudnju, jer kad pocnes da zudis, tome nema kraja dok ti srce ne stane, i onda nema mira ni spokoja ni istinske srece. Treba samo da nadjes onu zbog koje ces oslepeti za ostatak sveta. On je samo to zeleo, isto sto i svi ostali. Cinilo mu se da ne trazi previse.“

* * *

„Ako budem mogao da se vratim i budem blizu tebe, upravo to cu i uciniti, i bicu s tobom zauvek. Gde god da si. Bices velika, ali ja cu i dalje biti tu. Bicu sunce na tvom licu, i kisa na tvojim cipelama, i vetar u tvojoj kosi. bicu tu kad se probudis ujutru i kad uvece krenes na spavanje. I cuvacu te celu noc, i ti ces osetiti da ti se smesim i nikada neces biti sama jer cu ja biti uz tebe, zauvek.“

Toni Parson (Moja omiljena supruga)

Ako se ovde ruši, negde se gradi…

„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“

Ivo Andrić, „Na Drini ćuprija“

Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Postoje tri velike strasti

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako mogu izljeciti, od trece nikako. Vlast je i najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao carobni kamen, jer pribavlja moc… Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je ljepsa nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo, i vezuci vlast uz boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim mocnicima. Ruse ih uvijek na isti nacin, objasnjavajucu to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao nocni leptiri na plamen svijece.

Mesa Selimovic

Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja!

„Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu. Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci. Ceo svet ces obici, pod nebo otici- neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli. Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao; volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala…ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?“

Dostojevski, Gazdarica

Poznao me je odmah

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

„Vuk“ ~ Mika Antic

Ne nadaj se da ceš se izvuci.

„Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ceš se izvuci. Sve si ucinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoceš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tudinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je covek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ceš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, ociju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i rece:
-Imaš ljubavnika!“

Anatol Frans, Crveni krin

Price izgubljenih preljubnika

…“I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, cuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je rec o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i cuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh cestita rodjendan sa telefona iz spavace sobe. Te noci ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavacu sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okacenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavacu sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okoncala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osecaj krivice. Buduci da sam ja bio njen jedini muž, protumacio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s ocajanjem dva preljubnika.
Sledeceg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvic u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene price, jer mi se ucinilo da ce nam ta igra oboma dobro doci, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa cemo rešiti i tu. Te noci ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Citavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavacoj sobi posle uobicajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reci, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio“…

Huan Hoze Miljas, Price izgubljenih preljubnika

Izvor: flash.mojblog.rs

Takav je „nas covek“

Takav je „nas covek“, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga, ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi „nasi ljudi“.

I. Andric

Da li si me cuo?

Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo.  Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu.  Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala.  Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru.  Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci.  Ceo svet ces obici, pod nebo otici- neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli.  Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao; volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala. . . ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim.  Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?

Dostojevski, Gazdarica