Nije tada ni bio svestan

... May 15th, 2012 § 0 comments §

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Nije tada ni bio svestan …

... June 17th, 2009 § 0 comments §

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: “Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?” a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: “Iz straha da ne patim”. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. “Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?”. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – “U Svanovom kraju”

Nekada davno

... February 5th, 2008 § 0 comments §

Nekada davno sva ljudska bica bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlucio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad nece naci. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluci. “Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju”, rekoše bogovi. Brama odgovori:
“Ne, to ne valja jer ljudi ce kopati zemlju i naci ce ga.” Onda bogovi predložiše: “Da ga potopimo u najdublji ocean?” Brama se nije složio: “Ne, ni tamo”, rece, “jer ce oni nauciti da zarone u ocean i naci ce ga.” Bogovi ce na to: “A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo.” Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: “Ne, ni to nije dobro jer ce se vremenom popeti na svaku planinu i opet ce preuzeti svoje božanstvo.” Onda bogovi odustaše i rekoše: “Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bica nece stici.”
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: “Evo šta cemo. Sakricemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bica jer ljudi se nikad nece sjetiti da ga tu traže.”
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako uciniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeci nešto što je vec bilo u njima.

Indijska narodna prica

Jedan covek je umro i dospeo u raj

... October 19th, 2007 § 0 comments §

Jedan covek je umro i dospeo u raj. Medutim, u raju mu je ubrzo postalo dosadno. Andeli su neprestano pevali, svirali na harfama, sve je to bilo lepo i krasno, ali on je oduvek bio covek od akcije. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.
Gde si to mislio da odeš? rekao je Sveti Petar. Osim ako neceš u pakao? Ne bih ti preporucio.
Može li bar na kratko? zamolio ga je covek.
To se nikad nije radilo, ali napravicu izuzetak – pusticu te na mesec dana.I Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.
Coveka je na ulazu sacekala limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je putovanje kakvo nikad nije doživeo, uz obilje najdivnijih jela, najboljih pica, prelepih devojaka, nocni ribolov, itd, itd. Mesec dana prošlo je kao u snu.
Po povratku u raj, coveku je bilo još dosadnije nego pre. Ubrzo se ponovo obratio Svetom Petru i zamolio da ga opet malo pusti u pakao.
Takve šetnje tamo-amo nikad nisu praktikovane. Ako toliko želiš u pakao, možeš da odeš, ali bez mogucunosti povratka.
Pristajem! uskliknuo je covek, vec se nasladujuci onim što ga je cekalo tamo.
Ali avaj! Cim su se teška vrata pakla muklo zalupila iza njega, covek je poceo da propada u ponor na cijem dnu je ugledao gomilu užasnih davola, koji su cekali da ga kukama ubace nesrecnika ciji su jauci sve glasnije dopirali do njega.
Šta je ovo!? kriknuo je.
Pakao, brate, odgovorio je jedan davo. Ti izgleda ne razlikuješ turizam od emigracije.

Damari – Antoni de Melo

Misao je surovo beznadna.

... March 19th, 2007 § 0 comments §

Otvorio sam knjigu nasumice i naišao na pricu o Aleksandru Makedonskom. Car je, prica se tu, dobio na poklon divne posude od stakla. Poklon mu se veoma svideo, a ipak je sve polupao.

“Zašto? Zar nije lepo?” pitali su ga.
“Baš zato” odgovorio je on. “Toliko su lepe, da bi mi bilo teško da ih izgubim. A s vremenom bi se jedna po jedna razbijala, i ja bih žalio više nego sada.”

Prica je naivna, a opet me zaprepastila. Smisao je gorak: covek treba da se odrece svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbežni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg žaljenja.

Misao je surovo beznadna. Ne možemo uništiti sve što volimo, uvek ce ostati mogucnost da nam to unište drugi.

Meša Selimovic

Gde sam ja to?

Trenutno čitate postovane sa oznakom: odgovorio na Citati i po neka priča.