Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo

Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo, da objasnim nesto neobjasnjivo, da ispricam nesto sto nosim u kostima i sto se u tim kostima moze doziveti. Mozda to u biti i nije nista drugo doli onaj strah o kojem je vec cesto bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najveceg i od onog najmanjeg, strah, grcevit strah od izricanja jedne reci. Uostalom, mozda taj strah i nije samo strah nego i ceznja za necim sto je vise od svega onoga sto uliva strah?

Franz Kafka

Ja bih hteo i sebi da objasnim kakva je krajnja svrha citanja

Ja bih hteo i sebi da objasnim kakva je krajnja svrha citanja. Imam jedno licno iskustvo, jedan lican utisak da svako citanje ne moze da dobije komplimente izuzetnog duhovnog i emocijalnog dozivljaja, da mnogo ljudi citaju, da neki ljudi mnogo citaju, a da mi u njihovoj licnosti ne otkrivamo rezultate citanja. To je jedna dilema: da li ljudi citaju zato da im prodje vreme, zato da se zabavljau, zato da procitaju pricu o tudjem zivotu, da steknu izvesnu kulturu, da se na izvestan nacin emancipuju, ili bi, a ja to mislim, krajnja svrha citanja bila aktiviranje citaoca u tom smislu da on i kad ne cita bude dobar posmatrac i da ume da se zabavlja. Ja ne priznajem one citaoce, bez obzira koliko i sta citaju, koji kada se odvoje od knjige vise ne zive u zanimljivom svetu, u neobicnom svetu, lepom svetu. Dakle, ja ne priznajem one citaoce koji ni posle citanja ne umeju da posmatraju i ne umeju da zive. Za mene je krajnja svrha citanja sposobnost coveka da radosnije, sa vise cula, vise ociju, aktivnije zivi i posmatra.

Dusan Radovic, Na ostrvu pisaceg stola

Piši mi o Njoj

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Branko Miljković