Da li ste budni?

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je, dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina. „Čarli“, kaže, „probudi se!“ „Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli. Otac viče: „Ustaj, moraš u školu!“ „Neću da idem u školu“, kaže Čarli. Otac ga pita: „A zašto nećeš?“ „Iz tri razloga,“ kaže Čarli. „Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.“
Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se za¬bavljate svojim igračkama.
Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečjeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to! Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke. ‘Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. -Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo previše bolno.
Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: „Probudite se!“ Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples. Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani: „Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi.“

Budjenje – Anthony de Mello

Probudite se. Probudite se.

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dječijeg vrtica, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh!
Budjenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umrijeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga sto vam povremeno kažem: „Probudite se!“ Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

Antoni De Melo, „Budjenje“

Bog obuzdane ljubavi

– “ Dao mi je novac “ , rekao je Nikos , spustivsi glavu. “ Morao sam da mu obecam da te nikada vise necu videti. Pet hiljada dolara. Taj novac sam iskoristio kako bih kupio stari pikap kamion kojim sam zapoceo svoj biznis , a sto je preraslo u Anteros konstrukcije. “
“ Anteros . “ Iznenada se setila. “ Bog obuzdane ljubavi. “ 
“ Da “ , priznao je . “ Voleo sam te. Ali sam znao ono sto on nije – da ga nikada neces napustiti , ni zbog mene , niti zbog bilo kog drugog muskarca.Tako da sam uzeo taj novac , da , stidim se da priznam . “
“ Nemoj “ , rekla je. “ Ima i gorih stvari od uzimanja novca.“
Gorih nego sto ti mozes i da zamislis.
Prolazili su ispod senke ogromnog golog brestovog drveta i Silvi se stresla misleci o izrazu : Guska je presla preko mog groba… –

Ajlin Gudz – Vrt lazi

Srecan je ko ume da voli

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca, bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

Mnogi prijatelji su me kritikovali

Godine 1969. pocinje prava prica o meni. Prestao sam da pevam po kafanama, jer je poceo da mi pristize novac. Ogromna lova. Mnogi od mojih poznanika i prijatelja i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio, poremetio. Na neki nacin su i u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvari odjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme resim svoj zivot. Tada se u meni javio neki neobjasnjiv otpor prema takvoj mogucnosti. Nisam hteo da se mirim sa cinjenicom da mnogi divni, posteni ljudi koje sam poznavao i voleo, imaju neuporedivo manje od mene. Poceo je da me drma nekakav cudan zivot. Nisam zeleo, a ni mogao da zazmurim i pobegnem u neku svoju malu sigurnost. Poceo sam da trosim nemilice. Kao da sam mrzeo zivot. Medjutim, ni jednog trenutka nisam bio pozer. Da sam bio onda bih verovatno kupio jahtu, ili isao u Pariz da se segacim, da se slikam sa Aznavurom, Bekoom… Sta ja znam… Mogao sam svasta da cinim, imao sam sve te mogucnosti. Umesto toga izabrao sam kafanu. Poceo sam da se opijam, da se kockam… Pretila mi je ozbiljna opasnost da postanem hronicni pijanac. Pio sam na koncertima, izmedju koncerata, sa poznanicima, kao i sa ljudima koje pre ni posle nisam sreo… Cinio sam sijaset ludorija. Znao sam, recimo, da kupim cvece za pet stotina hiljada i da ga onda delim zenama na pijaci. Mozda su mislile da sam lud ili pijan. Ali, meni je bilo divno. Cesto sam prilazio nepoznatim ljudima i gurao im novac u ruke. Zeni koja radi u kafanskom toaletu, davao sam po sto hiljada dinara. Znao sam isto tako da placam celog dana i cele noci svima u kafani. Sada, kada se setim svega, mislim da niko bolje i brze od mene nije trosio pare…

Ne znam da objasnim takve postupke, meni davanje pricinjava radost, mozda je koren takvog ponasanja nekakav kompleks, sta ja znam. Mnogi prijatelji su me kritikovali, da bi nakon izvesnog vremena provedenog u „ludovanju“ sa mnom, zakljucili da sam u pravu. Cemu stiskanje, gomilanje, narod je to meni dao, narod neka i uzme…

O Tomi Zdravkovicu… iz knjige “TOMA”, Zivka M. Bojanica