Ali zbog toga nisam slep.

„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“
Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“
„Zar nemaš nos da mirišeš?“
„Imam.“
„Imaš li ruke da dodiruju?“
„Naravno.“
„Nemaš uši da čuju?“
„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.
„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“
Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Pigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga.“

Osluškivanje srca – Jan-Filip Zendker

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Mladić“

Kada bismo

Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.

Ameli Notomb ~ „Lastavičin dnevnik“